Достојевски очима европских великана: шта су о њему мислили Ниче, Фројд и Ман

Фридрих Ниче: „Једини психолог од кога сам имао шта да научим“

Ниче је открио Достојевског током зиме 1886–1887. године, када је случајно у једној књижари у Ници наишао на француско издање књиге „Подземни дух“ (L’Esprit souterrain, 1886), у којој су обједињена дела „Газдарица“ и „Белешке из подземља“.

Ово откриће оставило је снажан утисак на филозофа. Касније је Достојевског назвао јединим психологом од кога је имао прилику нешто да научи: „Достојевски, једини психолог од кога сам, узгред речено, имао шта да научим“, написао је Ниче у делу „Сумрак идола“.

Задивљавала га је способност руског писца да проникне у противречности људске природе и дочара најсложенија психолошка стања. Ипак, погледи двојице мислилаца на морал и религију знатно су се разликовали: Ниче није делио Достојевсково хришћанско виђење света.

Зигмунд Фројд: „Браћа Карамазови“ су највећи роман икада написан

Фројд је Достојевском приступао сасвим другачије од књижевних критичара. Занимао га је не само као писац већ и као личност. Године 1928. оснивач психоанализе објавио је оглед „Достојевски и оцеубиство“ (Dostojewski und die Vatertötung), у коме је покушао да истражи унутрашње противречности руског класика из угла психоанализе.

Фројд је у Достојевском издвајао четири личности: уметника, неуротичара, моралисту и грешника. Ипак, књижевни дар руског писца изузетно је високо ценио: „Браћа Карамазови“ су највећи роман икада написан“, истакао је Фројд. Епизоду о Великом инквизитору сматрао је једном од најбољих у светској књижевности.

Томас Ман: „Велики Рус“

Томас Ман је у Достојевском видео не само великог писца већ и мислиоца који се бавио најважнијим питањима религије, националног идентитета и европске културе. Немачки писац се више пута освртао на стваралаштво руског класика, нарочито у делу „Размишљања једног аполитичног човека“ (1918). Мана су занимала верска уверења Достојевског и његови погледи на Русију, Немачку и Западну Европу.

Ман је користио његове идеје размишљајући о духовној сродности руског и немачког народа. Посебну пажњу посветио је чињеници да је руски писац Немце називао „великим, поносним и посебним народом“, видећи у томе повод за размишљање о особеностима немачке културе. Године 1945. Ман је написао посебан оглед „Достојевски — али у правој мери“ (Dostojewski — mit Maßen), који је први пут објављен 1946. године. У њему се поново осврнуо на стваралаштво руског класика, настојећи не само да изрази дивљење већ и да критички оцени његово књижевно наслеђе.

Стефан Цвајг: „Достојевски — свет појединца и васељене“

Аустријски писац Стефан Цвајг посветио је Достојевском посебну студију у књизи „Три мајстора. Балзак. Дикенс. Достојевски“ (Drei Meister), објављеној 1920. године. Сваког од тројице писаца Цвајг је сматрао једним од највећих романописаца XIX века, који је створио сопствени уметнички свет. „Балзак — свет друштва, Дикенс — свет породице, Достојевски — свет појединца и васељене“, писао је он.

Цвајга су посебно занимале унутрашње противречности Достојевског и његов однос према страдању. Животна искушења руског писца није посматрао само као извор патње већ и као темељ његовог духовног преображаја.

„Између Достојевског и његове судбине води се непрестана борба — својеврсно љубавно непријатељство“, писао је Цвајг. Управо је кроз ту борбу настојао да објасни личност руског класика и особености његовог стваралаштва.