„Мој учитељ и мучитељ“: зашто је ава Јустин Поповић толико ценио Достојевског
За српског светитеља Јустина Поповића, велики руски писац није био само књижевни геније већ и мислилац који је кроз судбине својих јунака откривао најдубље тајне људске душе и указивао на Христа као једини истински одговор на вечита питања човековог постојања.
„Од моје петнаесте године Достојевски је мој учитељ. Признајем: и мучитељ“, записао је ава Јустин у предговору својој књизи „Достојевски о Европи и Словенству“, објављеној 1940. године. Ове речи можда најбоље описују његов однос према руском писцу. Достојевски га је привукао питањима којима се, како је сам Јустин истицао, мора бавити сваки човек који жели да разуме себе и свет у којем живи.
Отац Јустин посебно је ценио Достојевског у његовој способности да продре у противречности људске душе. Његови ликови се стално суочавају са изборима између добра и зла, гордости и понизности, вере и неверја. Раскољников, Иван Карамазов и Ставрогин, сваки на свој начин, доживљавају трагедију човека који покушава да пронађе смисао у животу без Бога. Истовремено, кнез Мишкин, старац Зосима и Аљоша Карамазов отелотворују чежњу за љубављу, саосећањем и духовним преображајем.
Посебно је истицао ширину духовног видокруга Достојевског, описујући га речима:
Показало се, да су његови проблеми - вечни проблеми људског духа. Ако је човек иоле човек, мора се бавити њима. А Достојевски је сав у њима, зато је на свима путевима својим истински човек. Предност је његова у томе, што је у вечне проблеме људског духа унео надахнуће пророка, жар апостола, искреност мученика, сету философа, видовитост песника.
Управо у тој способности да обједини књижевну, философску и духовну дубину видео је његову изузетност.
Свети Јустин Ћелијски. Икона. 21. век. Србија.
У својој књизи „Достојевски о Европи и Словенству“, ава Јустин Поповић испитао је контраст између два схватања човека: богочовечанског и људско-божанског. У првом, човек достиже истинску слободу кроз сједињење са Богом; у другом, тежи да постане највиша мера истине и добра. Отац Јустин је у пишчевим размишљањима видео упозорење на духовне последице удаљавања друштва од хришћанских принципа.
Интересовање за дела Достојевског трајало је дуги низ година. Поред поменутог дела, посветио му је и дело „Филозофија и религија Ф. М. Достојевског“ (1923), у којем је истраживао филозофске и религиозне основе пишчевог дела. „Достојевски није увек савремен, већ увек вечан“, написао је српски свештеник. Ове речи је упутио не само својим савременицима већ и будућим генерацијама, које ће поново тражити одговоре на питања о вери, слободи, љубави и смислу живота.
