Пет руских писаца који су имали користи од револуције

1. Максим Горки (1868–1936)

Горки, Максим (28. март 1868 – 18. јун 1936) (право име: Алексеј Максимович Пешков), писац, СССР – по доласку у Москву – 1928. године

До 1917. године, Горки је већ био аутор бројних дела, укључујући роман „Мајка“ и драме „На дну“ и „Васа Железнова“. А „Песма Буревестника“ учинила га је симболом револуционарног расположења. Међутим, Октобарску револуцију је дочекао критички — у „Неблаговременим мислима“ осудио је варварске методе бољшевика и преурањену природу револуције, што га је навело да побегне у иностранство 1921. године. Његов повратак у СССР 1932. године био је резултат тешког компромиса. У замену за лојалност совјетском режиму, Горки је добио луксузну вилу у центру Москве, викендице, Лењинов орден, нови назив родног града, вођство у Савезу писаца и статус оснивача социјалистичког реализма. Званично је постао водећи писац земље.

2. Самуил Маршак (1887–1964)

Песник Самуил Маршак и његови млади читаоци.

Будући класик књижевности боравио је на југу Русије током грађанског рата и активно је сарађивао са белогардејском штампом. Радио је под псеудонимом „Доктор Фрикен“ за либералне новине „Утро Юга“ (Јутро Југа), па чак и као уредник. Истраживачи верују да је његов пребег бољшевицима био изнуђен, али је Маршак касније постао један од најобјављиванијих и званично признатих совјетских дечјих писаца. Његова каријера у СССР-у била је успешна: био је члан Московског градског већа радничких депутата, добио је четири Стаљинове награде, једну Лењинову награду и бројне друге награде.

3. Алексеј Толстој (1883–1945)

Совјетски писац Алексеј Николајевич Толстој.

До 1917. године већ је био познат као аутор приповедака, новела и драма које су извођене у позориштима. Године 1918. емигрирао је и лутао по Европи, али се 1923. вратио у СССР, где је брзо прихватио правила игре и определио се за сарадњу са влашћу. Заузврат је добио кућу у Москви, викендице, велике хонораре, ордене и Стаљинове награде, док су његова трилогија „Ходање по мукама“, роман „Петар Први“ и научнофантастична дела постали део совјетског књижевног канона. „Црвени гроф“ постао је посланик Врховног совјета, академик и писац који је уживао наклоност власти, као „инжењер људских душа“.

4. Сергеј Јесењин (1895–1925)

Песник Сергеј Јесењин 1925. године

Револуцију је прихватио одушевљено. Објављивање његових дела у централним бољшевичким листовима доносило му је велике хонораре, који су му омогућавали да у Москви издржава себе и две сестре. Уговор са Државном издавачком кућом о објављивању тротомне збирке, вредан 10.000 рубаља — за оно време веома велика сума — учинио га је једним од имућнијих књижевника. Објављивао је збирке са насловима „Совјетска Рус“ и „Совјетска земља“, писао идеолошки подобне песме, попут „Песме о великом походу“ и „Баладе о двадесет шесторици“. Ипак, остао је „хулиган“. Ни материјално благостање ни унутрашња слобода нису успели да га сачувају од трагичне смрти 1925. године.

5. Владимир Мајаковски (1893–1930)

Портрет Владимира Владимировича Мајаковског (1893–1930). Фотографија А. Славкова за часопис. Њујорк, 1925. године.

До 1917. године песник је већ био звезда футуризма. Револуцију је прихватио назвавши је „мојом револуцијом“. Његова сарадња са влашћу била је изузетно активна и плодна: радио је у пропагандним издањима, стварао агитационе плакате и песме и величао идеологију револуције. Заузврат је уживао званичну подршку власти. Постао је главни „песник-трибун“ земље и добио до тада невиђене могућности за објављивање дела, јавне наступе и путовања. Статус једног од најзначајнијих песника совјетске епохе остао му је и после смрти.