Како је Пушкин постао „главни руски песник“?

Потреба за „највећим националним песником“ јавила се у европским земљама у доба романтизма, крајем XVIII и током XIX века. То је било повезано са настанком националних држава и трагањем за националним идентитетом. Били су потребни културни јунаци који би могли да стану раме уз раме са светитељима.

Романтизам и национализам захтевали су доказе да нација није случајна скупина људи, већ древна, органска заједница коју повезују заједнички дух и језик. Национални песник постајао је потврда постојања такве заједнице. Његово стваралаштво доказивало је да народ заслужује сопствену државу или аутономију. У Италији је ту улогу имао Данте Алигијери, у Шпанији Сервантес, у Енглеској Шекспир, у Немачкој Гете, а у Русији Александар Пушкин.

Живот, смрт и гроб таквог песника постајали су предмет посебног поштовања, а он сам претварао се у својеврсног „културног светитеља“ — симбол националног страдања и наде.

Зашто баш Пушкин?

Култ Пушкинове личности није започео његовим животом, већ смрћу. Реакција руског друштва на песникову погибију у двобоју 1837. године била је толико снажна да је изненадила чак и његове савременике. Тај тренутак постао је полазна тачка у стварању „Пушкиновог мита“.

Темеље је поставио књижевни критичар Висарион Белински четрдесетих година XIX века. У својим чланцима о песнику тврдио је да је управо са Пушкином започело ново раздобље руске књижевности. Следећа важна прекретница била је 1880. година. Откривање првог споменика Пушкину у Русији, у Москви, претворило се у велики књижевни и друштвени догађај. Овај „Пушкинов празник“ окупио је најугледније представнике руске интелигенције.

Врхунац свечаности био је чувени говор Фјодора Достојевског, који је Пушкина назвао „пророчком“ појавом и истакао његову „свеобухватну пријемчивост за друге народе и културе“.

„Сасвим поуздано можемо рећи: да није било Пушкина, не би било ни талената који су дошли после њега. Или се, барем, они не би испољили са таквом снагом и јасноћом, упркос својим великим даровима, као што им је то касније пошло за руком, у наше време. Али овде није реч само о поезији и уметничком стваралаштву. Да није било Пушкина, можда се не би тако непоколебљиво утврдили — као што се то касније догодило, мада још увек не код свих, већ само код малобројних — наша вера у руску самосвојност и наша свесна нада у снагу сопственог народа, а затим и вера у његову будућу самосталну улогу у породици европских народа“, говорио је Достојевски на заседању Друштва љубитеља руске књижевности у јуну 1880. године.

Према мишљењу истраживача, управо после овог говора започиње процес званичног уздизања песникове личности у национални канон. Пушкин више није био само велики књижевник, већ и „народни песник“ и „песник царства“. Изрека песника Аполона Григорјева „Пушкин је наше све“, објављена још 1859. године у чланку „Поглед на руску књижевност од Пушкинове смрти“, тиме је добила јасну потврду.

Шта се догодило касније?

Следећи корак било је обележавање стогодишњице песниковог рођења 1899. године. Свечаности, које је организовала Царска академија наука, одржане су у многим градовима Руске империје. Поводом овог јубилеја отворена је велика изложба посвећена Пушкину, која је постала претеча будућег Пушкиновог дома. Управо у том периоду Пушкинова дела у великом броју улазе у школске програме и граматике као узорни примери, а његов стил уздиже се на ниво мерила књижевног изражавања.

После 1917. године, нова власт у почетку је била неповерљива према Пушкину, сматрајући га песником „племства“. Ситуација се променила у децембру 1935. године, када је у главном пролетерском листу „Правда“ објављен чланак којим је признат његов изузетан значај. Тада је започео совјетски процес уздизања Пушкинове личности у национални културни канон.

Кључни догађај биле су свечаности широм Совјетског Савеза 1937. године, посвећене стогодишњици песникове смрти. По обиму су надмашиле све претходне јубилеје посвећене руским књижевним класицима. Основан је Свесавезни Пушкинов одбор, који је припремао манифестације широм земље. Пушкинов лик добио је совјетско тумачење: од слободоумног песника и „идеолога племства“ претворен је у „борца против аутократије“, пријатеља декабриста и претечу револуционарних демократа. Тако је Пушкин коначно постао идол и симбол који је уједињавао руски народ.