Зашто су неки руски писци обожавали, а други презирали Достојевског?

Иван Тургењев: „Бубуљица на носу књижевности“

У младости су Тургењев и Достојевски показивали узајамно интересовање, али је оно временом прерасло у обострану нетрпељивост. Тургењева је раздраживало његово претерано „психолошко чачкање“ по људској души, како је сматрао, често лишено уверљивости, као и његова склоност да залази у најмрачније људске поноре. „На сваке две странице његови јунаци су у бунилу, заносу или грозници. Па тога у стварности нема“, примећивао је Тургењев. Чак је написао и заједљиву песму у којој је исмејао читав животни пут Достојевског и назвао га „бубуљицом на носу књижевности“.

Разликовали су се и по погледима на свет. Тургењев је припадао западњацима, док је Достојевски био близак словенофилским идејама и покрету заснованом на повратку изворима народног живота и традиције. Достојевски је сматрао да Тургењев недовољно познаје руски живот, будући да је дуго боравио у иностранству.

„Свим тим малим либералима највеће је задовољство да куде Русију“, писао је Достојевски након објављивања романа Тургењева „Дим“. Тургењев је, са своје стране, намерно увлачио темпераментног Достојевског у расправе.

Лав Толстој: „Најближи, најдражи и најпотребнији човек“

Двојица великих савременика никада се у животу нису срела. Могуће је да су осећали снажно међусобно ривалство. Међу њима су постојала и озбиљна неслагања у верским питањима — Достојевском се Толстојеве идеје нимало нису допадале.

Толстој је пажљиво читао романе Достојевског и чак правио белешке на њиховим страницама. Прва поглавља „Злочина и казне“ назвао је ремек-делом, али је сматрао да писац у наставку понавља већ речено. „Браћу Карамазове“ није успео да прочита до краја јер му се није допао извештачен језик јунака. Сасвим другачије је, међутим, оценио „Мртви дом“: „Не знам за бољу књигу у целокупној новијој књижевности, укључујући и Пушкина.“

Када је Достојевски умро, Толстој је дубоко туговао. Пријатељу је написао да је његовом смрћу изгубио нешто што му је представљало ослонац:

„Никада нисам видео тог човека нити сам с њим имао непосредне односе, а ипак сам, чим је умро, схватио да ми је био најближи, најдражи и најпотребнији човек. Никада ми није падало на памет да се с њим надмећем. Све што је он стварао — оно добро и истинско — било је такво да ми је било утолико боље што је више стварао. Уметност у мени буди завист, као и ум, али оно што долази из срца доноси ми само радост.“

Николај Љесков: „Човек изузетног дара“

Љесков је био признат као добар познавалац верских тема и живота свештенства. Из тог угла често је уочавао недостатке у делима Достојевског, али и других писаца. „Овом човеку изузетног дара, који се с толиком страшћу бавио питањима вере, у великој мери недостајало је познавање духовне књижевности“, писао је Љесков.

Упркос томе, високо је ценио „Пишчев дневник“. Један циклус својих огледа о верском покрету међу радницима Љесков је започео речима из Достојевсковог „Пишчевог дневника“: „Нашем народу се може веровати — он заслужује да му се верује.“ Посебно је истакао с каквом је искреношћу Достојевски приступао људима, не правећи разлику међу друштвеним слојевима.

Владимир Набоков: „Писац није велики, већ прилично осредњи“

Његова нетрпељивост према Достојевском постала је чак предмет посебних књижевнонаучних истраживања. Набоков је подробно анализирао сваку језичку грешку у његовим делима, а у неколико својих романа час је полемисао с њим, час га пародирао. Сметала му је и, како је сматрао, претерана религиозност Достојевског.

„Његов недостатак укуса, његово бескрајно копање по душама људи с комплексима какве ће касније описивати Фројд, његово заношење трагедијом погаженог људског достојанства — свему томе није се лако дивити. Смета ми то што његови јунаци ’преко греха долазе Христу’ или, како је Буњин говорио, што Достојевски ’гура Христа где треба и где не треба’.“ Набоков није сматрао да Достојевски представља врхунац светске књижевности. „Писац није велики, већ прилично осредњи, с повременим бљесковима непревазиђеног хумора који се, нажалост, смењују с дугим раздобљима књижевних баналности...“

Иван Буњин: „Мрзим га“

Буњин је био оштрог језика и није штедео многе писце у својим оценама. Ипак, Достојевском је посветио посебно оштре речи. Као емигрант и либерал, Буњин је оштро критиковао словенофилске идеје свог књижевног колеге и није волео његову прозу.

„Ето, прочитао сам ’Кротку’ и сада ми је коначно јасно зашто не волим Достојевског. Све је ту лепо, танано и умно, али он је приповедач, генијалан приповедач, док је Толстој нешто сасвим друго. Када би Достојевски отишао у Алпе, умео би лепо да нам исприча о њима. А Толстој би дочарао један или два детаља — и Алпи би се одједном указали пред нашим очима.“

Писац Валентин Катајев у својим мемоарима преноси Буњинов узаврели монолог, у којем овај дословно узвикује: „Мрзим тог вашег Достојевског!“ Посебно је критиковао његово „нагомилавање“, „страховиту аљкавост“ и извештачен, неприродан језик којим, како је тврдио, нико никада није говорио нити говори, као и заморна понављања, предуге описе и неспретне реченице.

Максим Горки: „Наш зли геније“

Горки је ценио Достојевског због начина на који је приказивао руски народ. „Целокупно стваралаштво Достојевског као уметника представља генијално уопштавање негативних црта и особина руског националног карактера“, писао је Горки. По његовом мишљењу, Достојевски је осетио и приказао две болне црте руског човека: „садистичку суровост нихилисте разочараног у све и њену супротност — мазохизам потлаченог, уплашеног човека који уме да ужива у сопственој патњи [...] Био је немилосрдно тучен, чиме се чак и хвалио.“

У прву групу, према тумачењу Горког, спадају Фјодор Карамазов, Петар Верховенски из „Злих духова“ и Свидригајлов из „Злочина и казне“. Другу представљају кнез Мишкин из „Идиота“ и Аљоша Карамазов. „Неоспорно је и несумњиво: Достојевски је геније, али наш зли геније“, закључио је Горки.