Ко су Руси у очима руских писаца?

Једна историјска анегдота из 19. века сачувана је до данас. Није јасно колико је истинита, али нам донекле помаже да дефинишемо руску нацију.

Једном на дворском балу цар Николај I је питао Француза де Кистина, који је у то време био у посети Русији (и који је написао књигу о Русији):

„Колико ви мислите да има Руса у овој соби?“

„Сви су Руси, осим мене и страних амбасадора, Ваше Величанство!“

„Варате се. Овај мој поверљиви човек је Пољак, а онај је Немац. Она два генерала који стоје тамо су из Грузије. Овај је Татарин, онај је Финац, а онај Јевреј.“

„Где су онда Руси?“ упитао је Кистин.

„Сви су они заједно Руси“, одговорио је Николај Први, јер Рус може постати свако ко говори руски и дели руске моралне и културне вредности.

Николај Гогољ: Русијо, куда јуриш?

Гогољ описује свој роман „Мртве душе“ као „песму“. И видимо бројне лирске дигресије и размишљања о природи руског народа и судбини саме Русије — што је довело до популарних израза попут „Русијо, куда јуриш?“

„А који Рус не воли брзу вожњу? Зар он, чија душа тежи за заносом, за проводом, који понекад каже: - нека ђаво носи све! Зар он да не воли брзу вожњу? Зар њу да не воли, ..... када се у њој осећа нешто заносно, дивно. ...Ех, тројко, птицо тројко, ко те је измислио? Зна се: ти си могла само у смелом народу постати, у оној земљи са којом нема шале, која је своју глатку раван раширила преко пола света .... Зар и ти Русијо не летиш као хитра недостижна тројка?  И јури тројка сва богом надахнута! Русијо! Kуда то летиш? Одговори! Нема одговора. Дивно се разлеже звук прапораца; хуји и као ветар шиба раздробљени ваздух; лети мимо свега на свету. И, мрштећи се, склањају јој се с пута, други народи и државе“, пише Гогољ о руској души.

Фјодор Достојевски: Руси се могу сложити са свима

„Руска нација је изванредан феномен у историји целог човечанства. Карактер руског народа је толико различит од карактера свих модерних европских народа да Европљани још увек не успевају да га схвате и све у вези са њим схватају наопако...“ – размишљао је Фјодор Достојевски у једном од својих филозофских чланака.

Достојевски говори о руском „универзалном помирењу“ и „универзалном човечанству“. „Руски човек нема европску нефлексибилност. Он се слаже са свима и интегрише се у све. Он саосећа са целим човечанством, без обзира на националност, крв или тло.“

Иван Тургењев: Снага Руса је у њиховом језику!

„У данима сумње, у данима болног размишљања о судбини моје домовине, ти си једини мој ослонац и подршка, о велики, моћни, истинити и слободни руски језику!“ – писао је Тургењев.

„Да није тебе, како бисмо могли да не очајавамо када видимо све што се дешава у нашем дому? Немогуће је не веровати да је такав језик дат великом народу!“

Лав Толстој о дубокој вери народа

„Од давнина, поред ове званичне вере, међу руским народом је увек живела и друга, незванична, витална хришћанска вера. Она је некако, кроз свете животе стараца продрла у народ, и кроз пословице, приче и легенде, учврстила се и водила га“, пише Лав Толстој у свом чланку „Не убиј никога“.

„Суштина ове вере је да човек мора да живи како Бог каже, да су сви људи браћа, да је оно што је велико пред људима гнусоба пред Богом, да се човек не може спасити вршењем обреда и молитви, већ само делима милосрђа и љубави.“ Ова вера је увек живела у народу и била је његова истинска вера.“