Емиграције руских писаца: Три таласа

Прогнани писци присутни су у руској књижевности још од 16. века и владавине Ивана Грозног. Сачувана је преписка између цара и осрамоћеног кнеза Андреја Курбског, који је, бежећи од прогона, напустио земљу. У изгнанству били су и Александар Пушкин и Михаил Љермонтов, чија су дела трајно обележила руску књижевност.

Масовна емиграција јавља се тек у 20. веку, као последица судбоносних историјских догађаја. У већини случајева, бекство или прогон подразумевали су трајно, често доживотно, одвајање од отаџбине. У оквиру књижевности руске дијаспоре, хронолошки се разликују три таласа егзодуса, који су обележили духовну и културну историју руског народа ван његових граница.

Први талас руске емиграције (1918–1940)

Након Октобарске револуције 1917. године, и током вихора Грађанског рата, уследио је први велики егзодус руске интелигенције. Бројни писци, философи и мислиоци напустили су отаџбину, док су нове бољшевичке власти систематски протеривале идеолошке противнике и неподобне јавне личности.

Масовност и драматичност овог таласа емиграције остала је упамћена под симболичним називом „филозофски брод“, који је постао својеврсна метафора присилног одласка културне елите. Многи књижевни историчари сматрају овај талас најзначајнијим и најупечатљивијим у историји руске дијаспоре, будући да је означио дубок и трајан расцеп унутар националног културног простора.

„Филозофски брод“ је заједнички назив за најмање пет бродова, укључујући и „Oberbürgermeister Haken“, који је превозио 81 опозиционог интелектуалца протераног из Совјетске Русије из Петрограда у Шчећину, у Немачкој.

У оквиру првог емиграционог таласа нашли су се најистакнутији представници такозваног Сребрног доба руске књижевности. Међу њима су били и будући добитник Нобелове награде Иван Буњин, затим Зинаида Гипијус и Дмитриј Мережковски, Алексеј Ремизов, Иван Шмељов, Владислав Ходасевич, Марина Цветајева и Владимир Набоков — имена која су већ тада представљала сам врх руске духовне и уметничке елите.

Поједини ствараоци своје пуно књижевно сазревање доживели су управо у изгнанству. Тако је Гајто Газданов у Паризу објавио свој први роман Вече код Клер (1929), дело које је означило почетак његовог значајног опуса и потврдило виталност руске књижевности ван граница отаџбине.

Иван Буњин у Паризу, 1928

Писци првог таласа емиграције данас се с разлогом сматрају чуварима и достојним настављачима традиције велике руске књижевности XIX и почетка XX века. Насупрот ауторима који су остали у Совјетском Савезу и били изложени идеолошким ограничењима новог режима, „емигрантски писци” настојали су да сачувају уметничку и духовну аутономију, градећи културни простор руске књижевности у расејању.

Други талас руске емиграције (1940–1950)

Други емиграциони талас условљен је трагичним околностима Другог светског рата. За разлику од претходног, био је знатно мањег обима и није оставио тако дубок и разгранат траг у књижевној историји. Његови узроци превасходно се везују за ратна разарања, страх од нацистичке окупације и неизвесност која је обележила судбину милиона људи широм Европе. Знатан број емиграната уточиште је пронашао у Сједињеним Америчким Државама.

У том контексту и Владимир Набоков може се, условно, довести у везу са другим таласом емиграције. Иако је Русију напустио још као син истакнутог противника бољшевика, из Европе је 1940. године био приморан на ново бекство — овога пута пред нацистичком претњом. Са супругом је емигрирао у САД, где ће започети ново раздобље свог стваралаштва и стећи светску књижевну славу.

Вера и Владимир Набоков, Берлин

Међу најзначајнијим представницима другог таласа издвајају се Иван Елагин, Валентина Синкевич и Николај Нароков, чија дела сведоче о искуству расејања и духовне дезоријентације у сенци глобалног сукоба.

Трећи талас руске емиграције (1960–1980)

Средином 1960-их започео је трећи талас руске емиграције, условљен политичким притисцима и немогућношћу слободног стваралаштва у Совјетском Савезу. Једни су били директно протерани од стране власти, други су, лишени могућности објављивања или зараде, приморани на одлазак, док су трећи тражили креативну и духовну слободу ван граница отаџбине. Међу најистакнутијим ауторима овог периода били су Александар Солжењицин, Василиј Аксјонов, Сергеј Довлатов, Едуард Лимонов, Саша Соколов, Јуриј Мамлејев и Јосиф Бродски — писци чија су дела донела нови импулс руској књижевности у изгнанству.

Руска продавница прехрамбених производа у Паризу, Француска, 1930

За разлику од првог таласа, чији су представници често поседовали иметак и друштвени статус, емигранти трећег таласа долазили су без уштеђевине и често су се сусретали са маргинализованошћу у иностранству. Едуард Лимонов у свом роману То сам ја, Еди (1976) описује управо овакву позицију, сведочећи о тешкоћама и искушењима живота ван родне земље.

Портрет руског новинара и писца Сергеја Донатовича Довлатова-Мечика, Њујорк, 10. април 1989.

Већина писаца овог таласа нашла је уточиште у Сједињеним Државама, где је настала читава плејада нових руских књижевника, који су, упркос егзилу, успели да очувају духовну аутономију и креативну независност, остављајући трајан печат у историји руске књижевности.