Шест руских идиома иза којих се крију познати топоними

„Во всю Ивановскую“
Ако већ вичете, онда искључиво у самом срцу Кремља.
У XVI–XVII веку, сви нови укази, које је потписивао цар, објављивали су се на Ивановском тргу, који се налази у древној московској тврђави. Читали су их гласно и изражајно, односно „во всю Ивановскую“ — да би их чули чак и они који су били веома далеко од гласника.

„Белгородский кисель“
Захваљујући лукавству становника Белгорода, град је успео да се спасе од непријатеља — Печенега. Освајачи су мислили да ће се, после опсаде, грађани предати, јер им је нестало хране. Али су са чуђењем видели како из бунара извлаче кофe пуне кисеља и меда. Није им било јасно да су у бунаре намерно спуштене две бачве — једна са кисељем скуваним од остатака пшенице, мекиња и овса, а друга са последњим залихама меда у граду. Печенези су, закључивши да опсадом неће ништа постићи, одступили.

„Верста коломенская“
Тако се често говори за веома високе и мршаве људе —  погледај колико је израстао! Израз потиче од мере за дужину која се користила до револуције — версте. Свака верста је на путу била обележена посебним стубом —  тако је био обележен пут од Москве до Коломенског, царске резиденције. При томе су стубови били виши од уобичајених, односно — коломенске версте.

„Сирота казанская“
Овај израз се појавио после освајања Казанског царства. Према једној верзији, локални кнежеви су настојали да стекну положај на двору Ивана Грозног, због чега су примали православље и понашали се наглашено скромно. У шали су их почели називати казанском сирочади. Постоји и друга верзија, по којој су сирочад постојала — после битака, многа деца су остала без родитеља и за њих су проналажене породице које су их усвојиле.

„Курский соловей“
То је управо онај случај када се израз може користити и да би се изразило одушевљење нечијим вокалним способностима, али и да би се у њих посумњало. Курским славујима називају и они људи који причају у празно.

„Китайская грамота“
У руском језику овај израз се појавио захваљујући путовању томских трговаца у Кину. Са собом су носили грамоту цара Михаила Фјодоровича. Цар Жу Ицјун је руском монарху послао документ који је дозвољавао посету земљи и трговину на њеној територији. Истина, о томе су на двору сазнали тек пола века касније, када се појавио преводилац са кинеског језика. А сам израз је почео да се користи за опис нечега потпуно неразумљивог.