Пет дела Фјодора Достојевског која су остала у сенци

У руској књижевној традицији постоји појам такозваног „петокњижја Достојевског“ — незваничног назива за пет његових најобимнијих романа, написаних један за другим: „Злочин и казна“, „Идиот“, „Зли дуси“, „Младић“ и „Браћа Карамазови“. Овај назив упућује на библијско Петокњижје Мојсијево и наглашава значај који су ова дела стекла у руској култури.

Међутим, друга дела великог писца често остају у сенци његових најпознатијих романа и као да измичу пажњи читалаца. Представљамо пет мање познатих дела која откривају сву ширину стваралачког дара Достојевског.

1. „Двојник“ (1846)

У овом делу писац се први пут бави темом подвојене личности, која ће постати једна од средишњих тема његовог стваралаштва. Прича о чиновнику Јакову Гољадкину, који открива да његово место у животу и служби покушава да заузме његов двојник — човек који изгледом личи на њега, али поседује сасвим супротне особине — није тек необична прича, већ својеврсна „анатомија душе“ која пропада под теретом непрестаног понижења и страха. Иако су савременици, међу њима и књижевни критичар Висарион Бјелински, ово дело оценили као неуспело, каснији истраживачи препознали су у њему прве наговештаје оне психолошке дубине и мучне унутрашње расцепљености без којих је немогуће замислити ни Раскољникова ни Ивана Карамазова.

2. „Беле ноћи“ (1848)

Једно од најпоетичнијих и најсветлијих дела Достојевског, које се често описује као сентиментални роман. У њему је писац први пут створио упечатљив и заокружен лик „петербуршког сањара“ — усамљеног и осећајног човека који живи у свету сопствених илузија и није у стању да прихвати сурову стварност. Ова приповетка представља важну прекретницу у његовом раном стваралаштву. Она не само што заокружује књижевна трагања четрдесетих година 19. века већ наговештава и тему која ће обележити све његово потоње стваралаштво — трагичан сукоб снова и стварности. Иако је у средишту радње једноставна прича о неоствареној љубави, управо је у „Белим ноћима“ Достојевски први пут показао колико је крхак унутрашњи свет човека који живи у својој машти.

3. „Село Степанчиково и његови становници“ (1859)

Неочекивано комично дело, готово налик позоришној фарси, које је Достојевски написао по повратку из изгнанства у Сибиру. Сам писац сматрао га је својим најбољим остварењем до тада. Под видом шаљиве приче о томе како безначајни паразит Фома Фомич тиранише породицу пуковника, Достојевски овде први пут с таквом снагом истражује психологију власти и потчињавања. Главни покретач комике јесте јунак који подсећа на Тартифа из Молијерове истоимене комедије. Иако савременици готово да нису обратили пажњу на ово дело, „Село Степанчиково и његови становници“ представља важну спону између раног стваралаштва Достојевског и његових великих романа. Ликови самозваног пророка и човека изузетне доброте, створени у овом делу, најавили су јунаке који ће касније обележити његове најзначајније романе.

4. „Белешке из подземља“ (1864)

Ова кратка приповетка често се сматра прекретницом у Достојевсковом стваралаштву и уводом у све његове велике романе. У њој је писац први пут у пуној снази обликовао лик „човека из подземља“ — неименованог бившег чиновника који у својој исповести, с болном и готово подругљивом искреношћу, покушава да докаже да је човек по својој природи нерационално биће и да не жели да се потчини никаквим такозваним разумним законима. Приповетка је донела и стилски преокрет: уместо мирног и складног приповедања, читалац чује грозничав, испрекидан и полемички говор јунака, који непрестано води расправу с невидљивим саговорником, као да брише границу између књижевног лика и самог писца. Својим филозофским питањима о слободи, људској природи и смислу постојања, ово дело наговестило је егзистенцијализам, а његов утицај на филозофију и књижевност 20. века био је огроман — све до стваралаштва Албера Камија и Жан-Пола Сартра.

5. „Кротка“ (1876)

Ремек-дело које је сам писац назвао „фантастичном причом“, иако у њему нема ничег натприродног. Целу приповетку чини монолог мушкарца који стоји крај ковчега своје супруге, која је управо извршила самоубиство, и мучно покушава да разуме шта је погрешно учинио. Достојевски овде, на начин који ће касније обележити стваралаштво Пруста и Џојса, дочарава ток свести дубоко потресеног човека. Нарушава уобичајени ток приповедања како би што верније приказао кретање мисли и осећања свог јунака. Ликови немају имена — они су једноставно мушкарац и жена — што овој причи даје општије, готово параболично значење. „Кротка“ заузима посебно место у његовом стваралаштву. То није само још једна прича о трагедији већ немилосрдан психолошки оглед у којем писац истражује природу кривице, покорности и тихог отпора.