Како су Пинокио, доктор Дулитл и Мери Попинс добили руске двојнике?

Пинокио и Буратино

Прича о томе како је Пинокио постао Буратино почела је двадесетих година прошлог века, када је Алексеј Толстој, радећи на руском преводу бајке Карла Колодија, одлучио да је исприча на свој начин. До 1936. године написао је потпуно самосталну бајку „Златни кључић или догодовштине Буратина“. Сличности између два јунака своде се на њихов спољашњи изглед: обојица су исклесана од дрвета, несташна су и имају дугачак нос. Међутим, суштинска разлика лежи у њиховој нарави и у ономе што су писци желели да испричају. Пинокио кроз патњу и труд пролази пут преображаја и поправљања својих поступака, да би га на крају вила претворила у правог живог дечака. Буратино је, с друге стране, непоправљив несташко и бунтовник који се не мења и не постаје човек. Захваљујући сопственој довитљивости, верним пријатељима и срећним околностима, он проналази златни кључић и добија сопствено позориште, остајући дрвена лутка. Тако је Пинокиова прича прича о стицању живе људске душе, док је прича Буратина својеврсна химна слободи, пријатељству и победи над неправдом.

Доктор Дулитл и доктор Ајболит

Двадесетих година прошлог века дечји писац и преводилац Корнеј Чуковски, ослањајући се на књиге енглеског писца Хју Лофтинга о доктору Дулитлу, написао је сопствену бајку о лекару који лечи животиње. Обојица бесплатно лече животиње, разумеју њихов језик и спремни су да крену на опасан пут како би их спасли — чак и до Африке. Ипак, разликују се по нарави. Дулитл је расејан и добродушни човек који се често ослања на савете свог папагаја, а свет у коме живи испуњен је енглеским хумором. Ајболит је, насупрот томе, одлучан, свезнајући и херојски настројен лекар, чије поступке покреће безгранична доброта.

Чаробњак из земље Оз и Чаробњак из Смарагдног града

Када су деца математичара Александра Волкова била мала, он им је препричавао књигу Лајмена Френка Баума „Чудесни чаробњак из земље Оз“. Постепено се и сам толико занео причом да је почео да јој додаје нове догађаје, мења ток радње и прилагођава имена руском језику и култури. Тако је на основу постојећег дела настала нова књига, први пут објављена 1939. године. Прве књиге двојице писаца прилично су сличне. Девојчица из Канзаса — Дороти, односно Ели — заједно са својим псом Тотом, односно Тотошком, Страшилом, Гвозденим Дрвосеком и Плашљивим Лавом креће путем ка Смарагдном граду. Тамо жели да пронађе чаробњака — Оза, односно Гудвина — који би могао да јој испуни највеће жеље. Главне разлике, међутим, налазе се у начину приповедања. Док су споредни јунаци код Баума често приказани као прилично уопштени ликови, Волков им посвећује више пажње и дочарава их опширније. Касније је Волков, независно од Баума, написао још пет наставака: „Урфин Џус и његови дрвени војници“, „Седам подземних краљева“, „Ватрени бог Маррана“, „Жута магла“ и „Тајна напуштеног замка“. Тиме је Смарагдни град прерастао у посебан књижевни свет, у коме су од првобитне приче о земљи Оз остале тек понеке позајмљене идеје.

Енглески и руски Вини Пу

Када се 1958. године упознао са књигом Алана Милна, преводилац Борис Заходер није се определио за дослован превод, већ за слободно препричавање. Заједничка основа обе верзије јесте плишани медведић који воли мед, дружи се са Прасићем, магарцем Ијором и Кристофером Робином и упада у низ комичних догодовштина. Ипак, највећа разлика лежи у његовом карактеру. Код Милна је Вини Пу наиван, благ и доброћудан јунак који избегава сукобе, а његов живот у великој мери зависи од дечака Кристофера Робина. Заходер му је, међутим, подарио самосталнију и стваралачки живљу личност, као и говор препун језичких игара и духовитих досетки. Промењен је и сам распоред прича. Заходер је две Милнове књиге спојио у једну, изоставио предговоре и посвете, а поједина поглавља скратио или им променио место.

Енглеска и руска Мери Попинс

Сличне промене доживела је и Мери Попинс у препричавању истог преводиоца, Бориса Заходера. Изворна прича Памеле Треверс и руска верзија задржале су исту главну јунакињу — строгу, али очаравајућу дадиљу са чаробним моћима, која долази са ветром, разуме језик животиња и учи децу важним животним лекцијама. Ипак, разлике су суштинске. Заходер је у совјетско издање уврстио само осам од 12 поглавља прве књиге, уз поједина поглавља из наставка. Још важнија разлика огледа се у начину на који је представљена главна јунакиња. Док је код Треверсове Мери Попинс помало тајанствена, готово мистична појава, у руској верзији постала је помало загонетна, али на свој начин очаравајућа.