Шта је „златно доба руске књижевности“?

Сам израз „златни век наше књижевности“ први је употребио критичар Петар Плетњов још у XIX веку. Он је сматрао да је Василиј Жуковски био аутор који је отворио нову етапу у развоју домаће књижевности, спојивши таленат, надахнуће и прецизан рад на поезији, у којој све мора бити складно и у којој не сме бити ниједне сувишне речи или непотребног украса.

Шта је одликовало XIX век?

Почетком XIX века почеле су да се формирају нове језичке норме. Историчар и књижевник Николај Карамзин био је један од првих који је у својим делима почео да приближава говорни и књижевни језик. Поборници таквих промена били су представници млађе генерације — Василиј Жуковски, Александар Пушкин и Петар Вјаземски. Они су се супротстављали старијем нараштају, песницима попут Гаврила Державина, Александра Шаховског и других. Они су сматрали да главна места у књижевности треба да заузимају ода, озбиљна верска и историјска дела.

У чувеном часопису „Современник“ објављен је чланак Максима Антоновича 1863. године, у којем се дивио како су млади песници с почетка века одбацили све формалности које су ометале развој поезије – „то је било златно доба наше књижевности“.

Ко се нашао на списку „златних“ класика?

У почетку се термин „златно доба“ користио само за дела Александра Пушкина, Николаја Гогоља, Јевгенија Баратинског и Ивана Крилова, али касније су књижевни научници почели да називају цео 19. век златним.

На листи „златних“ класика били су Лав Толстој, Фјодор Достојевски, Иван Тургењев и други. Совјетски писац Валентин Катајев рекао је да је златно доба књижевности почело рођењем Пушкина, а завршило се смрћу Чехова.  Управо у том периоду у руској књижевности појавили су се нови типови јунака: на пример, „мали човек“ — Самсон Вирин из Пушкиновог дела „Начелник станице“ или Акакиј Башмачкин из Гогољевог дела „Шињел“; „сувишни човек“ — Евгеније Оњегин.

Почетком XIX века у уметности се снажно осећао утицај европског романтизма. Јунаци су се често супротстављали друштву и тежили животу у сопственом идеалном свету. Књижевни критичари као један од најупечатљивијих примера таквог лика наводе Мцирија из истоимене поеме Михаила Љермонтова.

Међутим, већ средином XIX века појавио се, и почео снажно да се развија, руски реализам. Његови представници окретали су се друштвено-политичким темама и настојали да верно прикажу стварност, а њихове јунаке одликовали су дубоки психолошки увиди и морална преиспитивања. Многа дела настала у овом раздобљу постала су непролазна класика руске књижевности: „Рат и мир“ Лава Толстоја, „Злочин и казна“ Фјодора Достојевског, „Очеви и деца“ Ивана Тургењева и друга.

Чланак је објављен на руском језику на порталу Культура.рф.