Зашто је руски уметник сликао у... рупи?
„Нешто изванредно се дешавало у природи; изгледало је као да слави неки невиђени празник ...празник азурног неба, бисерних бреза, коралних грана и сафирних сенки на јоргованом снегу“ — тако је уметник Игор Грабар описао фебруарске дане 1904. у Подољском округу.
Током једне од својих шетњи по имању Дугино, угледао је брезу ретке лепоте. Посматрајући складно дрво, испустио је штап и сагнуо се да га подигне. „Када сам погледао врх брезе одоздо, са површине снега, био сам запрепашћен призором фантастичне лепоте који се отворио преда мном.“
Уметник је прво скицирао скицу из живота, а затим насликао студију на платну. Затим је „ископао ров у дубоком снегу, дебљине преко метра, у који се поставио са штафелајем и великим платном, како би ухватио утисак ниског хоризонта и небеског зенита, са свим градацијама плаве – од светлозелене на дну до ултрамарин на врху“. Тако је настала слика „Фебруарска азурна“, која се сада налази у Третјаковској галерији.
„Осећао сам да сам створио најзначајније дело од свих које сам икада насликао“, признао је уметник. Ово је његово прво импресионистичко платно. Док је радио на слици, Грабар је користио технику поентилизма – мале потезе четкицом чисте, непомешане боје – да би пренео „звончиће и одјеке свих боја дуге, уједињених плавом емајлом неба“.
