5 највећих „лудака“ руске књижевности
Тема лудила у руској књижевности једна је од најплоднијих. Кроз призму лудила руски аутори су приказивали друштвене пороке, људске мане и истраживали границе разума. „Прозор у Русију“ је одабрао пет дела која најживописније приказују лудило.
1. Александар Чацки из комедије Александра Грибоједова „Тешко паметном“
Јунак ове комедије се враћа у Москву након дугог одсуства и одмах почиње да свима у лице говори све што о њима мисли. Он доводи у питање друштвени поредак, и због тога га московско друштво назива лудим. Његово лудило је друштвена дијагноза, а не медицинска. Чацки делује као човек који говори неугодну истину под маском „лудила“.
2. Кнез Мишкин из „Идиота“ Фјодора Достојевског
Формално кнез Лав Мишкин јесте болестан: пати од епилепсије. Уочи напада кнез доживљава посебна стања просветљења. Његова наивност, спонтаност и друге чудне особине у понашању последица су управо његове болести. Истовремено, он је подједнако луд као и Чацки: његова „лудост“ је његова мудрост. Његову једноставност, директност и недостатак друштвених претензија околина доживљава као лудило. У свету изграђеном на друштвеним конвенцијама, његова искреност делује апсурдно и неумесно. Његово лудило је трагедија идеала разбијеног стварношћу.
3. Протагониста „Црвеног цвета“ Всеволода Гаршина
Једна од најдирљивијих слика лудака у руској књижевности. Јунак је уверен да је светско зло концентрисано у цвету мака који расте у болничкој башти. Сматра себе изабраним да уништи овај цвет и тиме победи зло на земљи. Смишља разне планове, глуми смиреност како би успавао будност болничара и прибегава подмуклостима да би дошао до цвета. На крају он постиже свој циљ и умире у миру. Његово лудило је метафора за борбу усамљене особе против неправде светског поретка. Он је Дон Кихот који се бори против симболичког отелотворења универзалне патње.
4. Ликови из „Павиљона број 6“ Антона Чехова
У овој причи лудило је сам живот, а граница између ментално здравих и лудих је замагљена. Павиљон број 6 је дом ментално оболелих. Један од пацијената, Громов, се плаши хапшења и тешког рада. Лечи их др Рагин, нормалан, образован човек. Али он је лењ и неактиван. Доктор је равнодушан према прљавштини и насиљу у својој болници. Он рационализује зло уместо да се бори против њега. Његова „разумност“ је чисто лудило. У разговорима са Громовом, Рагин проналази свог јединог занимљивог саговорника. У тим разговорима почиње да се буди из свог моралног сна. Али ово буђење доказује његову пропаст. Као резултат тога сам постаје затвореник павиљона број 6 као лудак.
5. Ликови из „Мајстора и Маргарите“ Михаила Булгакова
На почетку романа Иван Бездомни је самоуверени совјетски песник. Међутим, сусрет са Воландом и предвиђање Берлиозове смрти га излуђују. У болници схвата безначајност своје поезије и стиче нови поглед на свет.
Сам Мајстор полуди јер не може да се помири са цензуром. Написао је истину о догађајима којима никада није био сведок. Његово лудило је цена коју плаћа за истинитост и генијалност. Булгаков ствара свет у коме лудило постаје капија ка истини и вишој стварности. Лудило у роману је цена која се плаћа за знање, за креативност, за покушај да се схвати истину.
