Пет омиљених књига Јосифа Стаљина

Од своје тринаесте године будући лидер Совјетског Савеза читао је и до пет стотина страница дневно. Читање му је помогло да савлада руски језик, који је почео да учи тек као дечак, како би могао да се упише у православну богословију.

Посебно је волео поезију и сам је писао песме на грузијском језику. Према речима историчара Роја Медведева, Стаљин је у младости чак размишљао да постане књижевник. Још у време револуционарног илегалног деловања почео је да ствара богату личну библиотеку. Познато је да је ценио дела Виктора Игоа, дивио се Антону Чехову, Фјодору Достојевском и Владимиру Мајаковском.

Након што је дошао на чело Совјетског Савеза, Стаљин није читао само књижевна дела намењена објављивању, већ и бројне историјске, филозофске и научне расправе, укључујући и радове из биологије. Истовремено је лично надзирао издавачку делатност и одобравао публикације.

1. Александар Казбеги – Убица оца

Овај роман чувеног грузијског писца, чији је главни јунак племенити хајдук, борац за правду и народни јунак, оставио је снажан утисак на младог Јосифа Џугашвилија, како је гласило Стаљиново право име. Према мишљењу појединих биографа, управо је жеља да се поистовети са главним јунаком навела младог револуционара да за свој први партијски надимак узме име „Коба“.

2. Алексеј Толстој – Иван Грозни

Стаљин је ову драму читао 1942. године, у најтежим данима Другог светског рата. На маргинама текста више пута је исписао реч „учитељ“, а уз то је бележио и сопствена размишљања о војним операцијама која су му се јављала током читања. Управо је Стаљин покренуо снимање филма о Ивану Грозном и лично одобрио сценарио редитеља Сергеја Ајзенштајна.

Историчари и данас указују на бројне сличности између личности Ивана IV и самог Стаљина.

3. Михаил Шолохов – Тихи Дон

У великој епској причи о Грађанском рату тешко је недвосмислено одредити да ли је аутор наклоњен белима или црвенима. Роман је објављиван у наставцима: прва два тома дочекана су са одушевљењем, док је трећи дуго био задржан јер су цензори сматрали да исувише благонаклоно приказује белогардејце.

Шолохов се тада лично обратио Стаљину, који је дозволио објављивање романа.

Шолохов је, по мом мишљењу, писац изузетног уметничког дара. Осим тога, он је дубоко савестан стваралац који пише о ономе што темељно познаје, записао је Стаљин поводом овог дела.

4. Александар Твардовски – Василиј Теркин

Стаљин је посебно ценио писце који су описивали догађаје којима су лично сведочили. Твардовски је као млад човек радио као ратни дописник, а своју чувену поему о ведром, храбром и неустрашивом војнику засновао је на сопственим искуствима са фронта.

Према једној широко распрострањеној причи, Твардовском у почетку није била намењена Стаљинова награда јер се у поеми ниједном не помиње совјетски вођа. Наводно је сам Стаљин, на седници комисије, упитао зашто Твардовског нема међу предложеним добитницима и наредио да му се додели Орден Лењина.

5. Михаил Булгаков – Дани Турбинових

Иако није припадала пролетерској књижевности, Стаљин је ову драму сматрао корисном, јер је, по његовом мишљењу, показивала како се чак и образовани и симпатични представници старе интелигенције, попут породице Турбин, на крају мире са победом бољшевика.

Дани Турбинових представљају сведочанство несаломиве снаге бољшевизма, записао је Стаљин.

Истовремено је признавао изузетан књижевни дар аутора. У више наврата заштитио је писца од оштрих напада у штампи и покушаја да му се онемогући књижевни рад. Посебно је познат телефонски разговор који је Стаљин водио са Булгаковом, након којег је писац поново добио посао у позоришту, а његове драме враћене су на репертоар.