Три највеће операције совјетских ваздушно-десантних снага током Другог светског рата

1. Вјаземска ваздушно-десантна операција

После успешне контраофанзиве код Москве крајем 1941. године, совјетска Врховна команда поставила је за циљ уништење немачке групе „Центар“. Значајну улогу у том плану требало је да одигра масовно искрцавање падобранаца у позадину непријатеља, са задатком да пресеку железничку пругу и пут Вјазма–Смољенск.

Због недостатка транспортних авиона и сталних напада Луфтвафеа на совјетске аеродроме, операција пребацивања трупа је значајно одложена: прва група од 462 падобранца стигла је 18. јануара 1942. године, а почетком фебруара искрцало се још око 2.500 људи, али је главна снага (око 7.000 бораца) стигла тек до краја месеца.

Совјетски падобранци у непријатељској позадини, сапери постављају мине испод железничке пруге, јануар 1942.

Тиме је изгубљен фактор изненађења. Немци су довели резерве и брзо реаговали на претње у својој позадини. Део десантних јединица грешком је искрцан далеко од предвиђене зоне, а 23. фебруара погинуо је командант 4. ваздушно-десантног корпуса, генерал Алексеј Левашов.

„Пробијали смо се час у једном, час у другом правцу. Разбијене групе лутале су по шумама, поново се окупљале у веће одреде, а после сваке нове борбе поново се расипале. У том крвавом вртлогу владали су потпуни хаос и пометња. Команданти нису знали шта да раде, куда да крену и како да се извуку из тог ватреног обруча“, сећао се ветеран Михаил Богацки.

Упркос свему, падобранци су успели да се повежу са Гардијским коњичким корпусом генерала Павла Белова, који је већ дејствовао у немачкој позадини, очекујући продор и долазак главних снага. Међутим, нису успеле да пробију непријатељску одбрану. Неколико месеци, падобранци и коњаници су водили герилски рат, и у јуну 1942. године су коначно прешли на своју страну.

2. Демјанска десантна операција

Почетком фебруара 1942. године, совјетске снаге први пут су током рата успеле да опколе велику немачку групацију. У такозваном Демјанском џепу, на северозападу СССР-а, нашло се око 95.000 немачких војника.

Луфтвафе је ефикасно снабдевао заробљене јединице ваздушним транспортом, тако да је било императив да се што пре униште писте које су изградили Немци. Овај задатак је поверен падобранима.

Најпре је у обруч ваздушним путем убачена мања извиђачка група, док су главне снаге неколико ваздушно-десантних бригада, њих око 9.000, ушле на скијама. Разлог за то био је недостатак транспортних авиона, али и страх команде да би падобранци, расути по дубоком снегу, сувише споро стигли до места окупљања.

Велики отаџбински рат 1941-1945. Демјанска офанзивна операција, 1942. Северозападни фронт. Совјетски снајпериста на ватреном положају.

Али изузетно оштра зима се ипак показала као непремостива препрека — војници су се споро пробијали кроз шуме прекривене снегом, мучећи се да вуку минобацаче и опрему. Уз то, у опкољеном подручју било је далеко више немачких снага него што су совјетски генерали процењивали. Непријатељ је брзо открио и ваздушни десант и јединице на скијама, не дозволивши им да се приближе полетно-слетним стазама.

Крајем марта, разбијене групе совјетских војника, са великим бројем рањеника, почеле су да се пробијају из окружења. Од готово 9.000 припадника, својим јединицама вратило се нешто више од 2.000. Већ 21. априла Немци су разбили совјетски обруч и деблокирали опкољене снаге.

3. Дњепарски десант

После велике победе Црвене армије у Курској бици током лета 1943. године, Вермахт се убрзано повлачио ка западу, настојећи да успостави одбрану на Дњепру. Совјетске јединице покушавале су да му то онемогуће, прелазећи реку непосредно за непријатељем и освајајући мостобране на западној обали.

Код Букринског завоја, недалеко од Кијева, копненим снагама требало је да помогне ваздушни десант. Дана 24. септембра започело је искрцавање неколико ваздушно-десантних бригада са око 4.500 припадника.

Операција је припремана у великој журби. Војници су на аеродроме пристизали само неколико сати пре укрцавања у авионе, док су упутства за извршење задатка добијали током лета. Највећи проблем био је то што зона десанта уопште није била претходно извиђена, док је непријатељ у међувремену довео велике снаге.

„Тамо је било распоређено шест дивизија и два тенковска корпуса. Управо на њих су нас послали. Из неба смо улазили право у битку и гинули још у ваздуху. Све је горело, ноћ се претворила у дан“, присећао се гардијски млађи водник Петар Неживенко.

Западни фронт. Извиђање

Део падобранаца грешком је спуштен на територију под совјетском контролом, а део је завршио право у Дњепру. Под снажном ватром немачке противваздухопловне артиљерије, пилоти су били приморани да нагло повећају висину, па су десантне јединице искакале са око 3.000 метара уместо са предвиђених 400. Због тога су биле расуте на огромном простору.

„Свуда је био непријатељ... Немци, полицајци, власовци. Смрт је могла да вас сачека иза сваког жбуна“, рекао је Василиј Шишкин.

Неким падобранцима пошло је за руком да се придруже партизанским одредима и тек су у новембру успели да се пробију до совјетских линија.

Од око 4.500 учесника десанта, приближно 3.500 је погинуло, заробљено је или се водило као нестало. Ставка Врховне команде оценила је да је операција била лоше испланирана и изведена, па је све до почетка рата против Јапана одустала од организовања ваздушно-десантних операција таквих размера.