Зашто се време владавине Леонида Брежњева назива „епохом стагнације“?

1. „Практично деловање партијских и државних органа заостајало је за захтевима времена и стварног живота. Проблеми у развоју земље гомилали су се брже него што су решавани... У друштвеном животу почели су да се испољавају знаци стагнације“, овако је последњи лидер Совјетског Савеза Михаил Горбачов 1986. године оценио наслеђе својих претходника, пре свега Леонида Брежњева, који је земљом управљао од 1964. до 1982. године. Од тада је израз „епоха стагнације“ постао општеприхваћен назив за то раздобље.

СССР. Москва. 4. март 1979. Генерални секретар Централног комитета КПСС Леонид Иљич Брежњев на бирачком месту током гласања.

2. Ово време најчешће се повезује са укоченошћу највиших државних и партијских структура и готово потпуним изостанком смене политичке елите. Теоријски, свако је могао да се школује у вишим школама, али су у пракси у њих најчешће долазили рођаци и познаници утицајних функционера. Напредовање способних људи који нису имали такве везе углавном је било ограничено. Просечна старост чланова совјетске владе износила је око седамдесет година. У тренутку Брежњевљеве смрти 1982. године, најмлађи члан руководства био је педесетједногодишњи Михаил Горбачов.

МОСКВА, СССР. 25. јануар 1979. године. Генерални секретар Централног комитета КПСС Леонид Брежњев и други званичници састају се у Президијуму 23. конференције Московске градске комунистичке партијске организације одржане у Дому синдиката.

3. Истовремено је државни бирократски апарат непрестано растао. Почетком осамдесетих година у управи је радило око 18 милиона људи, тако да је на сваких шест радника долазио по један чиновник. За одржавање тако обимног административног апарата трошило се приближно 10% државног буџета. Горбачов је 1986. године бирократизам назвао „озбиљном препреком убрзању друштвено-економског развоја земље и темељној реформи привредног система“.

Народни судија Н.В. Удалова СССР. 1. марта 1977. СССР. 1. марта 1977. Нина Владимировна Удалова на пријему.

4. У привреди се стагнација највише огледала у неспремности власти да спроведе дубље реформе. Промене које је средином шездесетих година покренуо председник Савета министара СССР-а Алексеј Косигин, а које су предузећима дале већу самосталност, донеле су само краткотрајне резултате и убрзо су напуштене. Основни принципи економског система остали су непромењени, развој се углавном заснивао на ширењу постојећих производних капацитета, док су привредни раст и технолошки напредак све више заостајали за западним земљама.

Каунас. 1. јун 1977. године. Радници у производњи расутог предива у фабрици вештачких влакана: комсомолке Онуте Удинскаите, Лилија Томашчјавићене и Генуте Усаите, током паузе.

5. Средином седамдесетих година нагло су порасле светске цене нафте и природног гаса, па је Совјетски Савез, као један од највећих извозника енергената, остваривао огромне приходе. То је додатно умањило спремност државног руководства да мења постојећи систем. Највећи део новца улаган је у војноиндустријски комплекс и космички програм, док су лака и прехрамбена индустрија годинама трпеле недостатак улагања. Последица су били хронични недостатак робе и животних намирница, дуги редови испред продавница, као и развој црног тржишта и сиве економије.

6. Ипак, за већину обичних грађана ово раздобље било је време осећаја сигурности. До почетка осамдесетих година десетине милиона људи добиле су станове у новоизграђеним стамбеним насељима, просечне зараде порасле су за око 50%, а трошкови комуналних услуга остали су веома ниски. Тако је држава својим грађанима обезбеђивала стабилан живот.