Пет руских владара који су мењали свој народ

1. Велики кнез Владимир (владао од 980. године до 1015. године) — од паганства до хришћанства

Крштење кијевског кнеза Владимира Великог 987. године. Музеј: Саборна црква Светог Владимира, Кијев. Аутор: Васњецов, Виктор Михајлович.

Према Повести минулих лета, кнез Владимир је крстио Рус 988. године. Том догађају претходио је читав низ збивања. Две године раније приредио је својеврсно „испитивање вера“: код њега су долазили посланици муслимана, Јевреја, католика и Грка. После дугих разговора определио се за грчку, односно православну веру. Потом је Владимир кренуо у поход на византијски град Корсун, односно Херсонес на Криму, освојио га и затражио за жену Ану, сестру византијских царева, уз услов да и сам прими хришћанство. У Корсуну је крштен и добио име Василије, оженио се Аном и вратио у Кијев. По повратку је наредио да се униште пагански идоли и да се сви становници Кијева окупе на обали Дњепра ради масовног крштења. Том приликом је поручио: „Ако сутра неко не дође на реку — био он богат или сиромашан, убог или роб — биће ми непријатељ!“ Летопис објашњава ову одлуку потребом да се учврсти власт и разједињена племена окупе под управом Кијева. Успостављање родбинских веза са моћном Византијом и доношење нове културе на Рус — писмености, храмова и закона — такође су били од великог значаја.

2. Петар I (владао од 1682. године до 1725. године) — претворио је средњовековног Руса у просвећеног племића

Да би Русију претворио у европску силу, Петар I морао је да преобликује не само војску и државну управу већ и саме људе. Почео је од спољашњег изгледа. По повратку са свог првог путовања у иностранство, у августу 1698. године, цар је лично одсекао браде неколицини бољара, а затим је издао указ „О ношењу немачке одеће, о бријању браде и бркова“, којим је уведен порез на ношење браде.

Петар I Велики (1672–1725), руски цар, сече браду једном бољару (племићу). Петар је постао цар 1682. године и покренуо је кампању за модернизацију и европеизацију Русије – на друштвеном, економском и војном плану. Једна од мера коју је спровео било је усклађивање спољашњег изгледа његових поданика са западним стилом путем увођења пореза на браде, при чему су изузеће имали само свештенство и сељаци. То је доживљено као увреда за православна верска убеђења руског народа, који је ношење браде сматрао симболом своје побожности.

Године 1700. увео је ново рачунање година, од рођења Исуса Христа уместо од стварања света, и наредио да се Нова година слави 1. јануара. Ради стварања сталне војске, 1705. године увео је регрутску обавезу. Државну управу преуредио је по шведском узору: уместо дотадашњих управа, током 1717. и 1718. године основане су колегије, а на место Бољарске думе дошао је Сенат.

Петар је потчинио Цркву држави: 1721. године је укинуо патријаршију и основао Свети синод, чије је активности надгледао главни тужилац. Годину дана касније објавио је Табелу чинова, закон којим је омогућено стицање племићког статуса службом, а не искључиво пореклом. Тако је Петар, помоћу указа, пореза, регрутовања и присилног прихватања европских обичаја међу елитом, настојао да створи новог поданика — образованог, дисциплинованог и посвећеног државној служби.

3. Катарина II (владала од 1762. до 1796) — „нова врста људи“ и Смольный институт

Катарина II одлучила је да промене спроводи кроз васпитање, ослањајући се на идеје просветитељства. Њено главно средство постао је Смольный институт за девојке, основан 1764. године. Била је то прва затворена образовна установа намењена кћеркама наследног племства. Девојчице су примане са шест година, а школовање и васпитање трајали су дванаест година. Намера је била да се у друштво врате као „образоване и оплемењене девојке“, које ће у своје породице унети нова правила понашања и тако допринети „ублажавању нарави“.

Путовање Катарине II њеним царством 1787. године. Непознати уметник. Копија бакрореза Ж. Ж. Аврила (J.J. Avril) и цртежа Де Мејса (de Meys). Русија. Крај 18. века. Уље на платну. Алегорија је посвећена чувеном путовању царице Катарине II у Новоросију и на Крим 1787. године. Царица седи у тријумфалним колима окружена путима, док је поздравља захвалан народ новоприпојених земаља. Петар Велики посматра тријумфалну поворку, а поред њега, у облацима, седи Јупитер.

Касније је Катарина почела да ствара јединствен систем образовања за читаву државу. Указом из 1781. године постављени су темељи градског школства, док је Устав о народним училиштима из 1786. године предвидео оснивање главних народних школа у губернијским и мањих школа у окружним градовима. У њих су могла да се уписују деца свих друштвених сталежа, осим кметова. Тако је Катарина II настојала да васпита „нову врдту људи“ — образованих појединаца који би својим знањем и радом користили друштву.

4. Владимир Лењин (владао од 1917. до 1924) — од монархисте и верника до комунисте и атеисте

Лењин је, као што је познато, своју политику усмеравао према широким народним масама. Промене су захватиле све области друштвеног живота, укључујући породицу и религију. Од децембра 1917. године црквени брак престао је да има правну снагу, а грађански брак постао је обавезан. Истовремено су ублажене брачне забране. Држава је преузела од Цркве надлежност над породичним односима, настојећи да ову „основну ћелију друштва“ преобликује у складу са новим правилима. Цркви је одузет статус правног лица, а школа је ослобођена верског утицаја.

У октобру 1918. године Савет народних комесара донео је Указ о јединственој радној школи. Њен главни задатак био је васпитање новог човека — свестрано развијеног, вредног и спремног да учествује у изградњи социјализма. Продуктивни рад проглашен је основом школског живота, док је сама школа замишљена као „школска комуна“, тесно повезана са животом околне заједнице.

5. Михаил Горбачов (владао од 1985. до 1991) — стварање човека перестројке и новог начина размишљања

Горбачов је настојао да промени совјетског човека подстичући његову самосталност и критичко размишљање. Већ 1985. године изнео је паролу да сви морају да се мењају и прилагођавају новим околностима. Главно средство постала је политика јавности и отворености, позната као гласност: људи су добили могућност да слободније и отвореније изражавају своје мишљење. Истовремено је држава ослободила политичке затворенике и дисиденте. Проглашена је слобода вероисповести, престао је прогон Цркве, а прослава хиљаду година од крштења Руси 1988. године постала је симболичан гест према верницима.

Генерални секретар Централног комитета КПСС Михаил Сергејевич Горбачов током састанка са становницима Нориљска. 1988.

Ипак, најдубље промене донела је политичка реформа. Године 1988. уведени су избори са више кандидата за законодавно тело, а у марту 1989. одржани су први избори за народне посланике СССР-а на којима су кандидати међусобно надметали за гласове бирача. Совјетски човек нашао се у потпуно новим околностима. Дотадашњи идеали били су доведени у питање, друштвене норме преиспитане, а држава је убрзо престала да постоји у својим дотадашњим границама.