Како је син сељака описменио Руско царство
Иван Ситин (1851–1934), син писара из сеоске управе у селу Гњездникову, у Костромској губернији, завршио је три разреда школе. Био је син чиновника, али је већ као младић почео да ради у књижари, где је од обичног продавачa постепено стигао до самосталног предузетника.
Када је имао 25 година, оженио се кћерком трговца и захваљујући богатом миразу купио своју прву литографску машину за штампање у боји. У Москви је отворио малу штампарију. Један од његових првих пословних успеха било је штампање великих количина карата са приказима војних дејстава током Руско-турског рата, које су се веома добро продавале. До 1879. године Ситин је отплатио дугове, купио сопствену кућу недалеко од Кремља и у њој поставио још две литографске машине.
Његова издавачка политика заснивала се на једноставном начелу – књиге морају бити јефтине како би их могли приуштити чак и сиромашнији сељаци и занатлије. Почео је са популарним народним издањима – сликама и књижицама са једноставним текстовима, које су се продавале на вашарима и често представљале прво штиво доступно обичном народу. Постепено је настојао да унапреди њихов квалитет, ангажујући професионалне уметнике и познате писце.
Сарађивао је и са издавачком кућом „Посредник“, основаном на иницијативу Лава Толстоја ради објављивања приступачних књига поучног и просветитељског садржаја за широке народне слојеве. Захваљујући Ситину, дела класика руске књижевности, попут Николаја Љескова, Всеволода Гаршина, Владимира Короленка и самог Толстоја, први пут су постала доступна широком кругу читалаца. До почетка 20. века укупан годишњи тираж ових народних издања у Русији достигао је четири милиона примерака – број упоредив са тиражима данашњих светских бестселера.
Просвећивање као пословни подухват
Међутим, Ситин је схватао да за просвећивање народа није довољно објављивати само књижевна дела. Зато је покренуо обиман програм издавања школских уџбеника и популарних научних књига. Године 1887. објавио је свој први школски уџбеник – „Буквар“ Александра Брајковског, а касније и чувени „Руски буквар“ Василија Вахтерова, као и наставна помагала Лава Толстоја. Важну улогу имали су и календари, који су често били једино штампано штиво у сеоским домаћинствима. Осим датума, садржали су и једноставне образовне текстове.
Међу његовим највећим просветитељским подухватима били су едиција „Библиотека за самообразовање“, „Народна енциклопедија научних и примењених знања“ и недовршена „Војна енциклопедија“. Ситин је купио и лист „Руска реч“ и од њега направио најјефтинији и један од најчитанијих дневних листова у Русији, чији је тираж достизао 1,2 милиона примерака. До почетка 20. века његова продајна мрежа обухватала је 19 књижара и 600 киоска широм царства.
Штрајкови и револуција
Највећа издавачка кућа у земљи била је уједно и један од највећих послодаваца – у њеним московским штампаријама радило је на хиљаде радника. Међутим, услови рада били су далеко од идеалних. Управо је штрајком у Ситиновој штампарији, 19. септембра, почео сверуски политички штрајк 1905. године. Био је то општенародни штрајк са политичким захтевима и један од кључних догађаја Прве руске револуције (1905–1907), дубоке политичке и друштвене кризе која је захватила Руско царство.
Након тога, у петроградским салонима говорило се да је до штрајка дошло „због Ситиновог зареза“ – наводно је Ситин одлучио да уштеди новац тако што словослагачима није хтео да плаћа за слагање интерпункцијских знакова. Тако се човек који је читавог живота настојао да књиге учини доступним народу нашао у улози послодавца против кога је управо тај народ устао.
После Октобарске револуције 1917. године, Ситиново издавачко предузеће је национализовано, а штампарија је добила назив „Прва узорна штампарија“. Сам Ситин остао је у Русији и до краја живота наставио да се бави издавачким послом, овога пута у условима совјетске власти.