Како је Катарина II писала… опере
Бајке, епске песме и скандали
Године 1786. одабрани дворјани најпре су у Каменном, а потом и у позоришту Ермитажа аплаудирали представи „Февеј“, о пустоловинама сина сибирског цара Тао-Ауа. Царица је оперу написала према сопственој „Бајци о царевићу Февеју“, коју је осмислила за свог наследника, великог кнеза Павла Петровича. Према сведочењима савременика, опера, за коју је музику компоновао Василиј Пашкевич, изведена је у великом стилу и задивила је раскошном сценском поставком. Занимљиво је да је на сцени било знатно више извођача него што је било гледалаца у публици.
Исте године настала је и опера „Новгородски јунак Боеславич“, заснована на бајци о јунаку Василију Буслајеву, који повраћа свој престо и успева да угуши побуну градских управитеља.
Заплети неких опера Катарине II имали су поучни карактер. Такав је, на пример, био комад „Федул с детьми“. Према радњи, удовац са петнаесторо деце одлучује да се поново ожени, али уместо жене својих година бира сасвим младу девојку. У другим операма лако су се могли препознати недавни политички догађаји. Тако је у „Горе-богатыре Косометовиче“ царица опевала победу над Швеђанима, док је главног јунака обликовала по лику шведског краља Густава III. Ипак, Катарина није желела да изазове међународни скандал, па је забранила извођење ове опере у присуству страних министара. Позоришна шала је једно, али исмевање владара могло је да доведе до озбиљних дипломатских последица.
Готово као Шекспир
Најобимније дело царице била је опера „Начальное управление Олега“. У рукопису је одмах дала и објашњење: „Подражавање Шекспиру, без придржавања уобичајених позоришних правила“. Радња се одвија наизменично у Москви, Кијеву и Цариграду, а завршава се призором у којем кнез Олег поставља свој штит на капије Цариграда, како би га будућа поколења могла видети. Завршни чин праћен је свечаним одавањем почасти Олегу, које приређује византијски цар Лав. У либрету се нашло свега: стихови Ломоносова и Еурипида, елементи античког позоришта, балет и олимпијске игре. Иако се ауторка прилично слободно односила према историјским чињеницама, раскош и величина представе остављали су снажан утисак.
Сцена из продукције представе „“Начальное управление Олега“. Из књиге „Историја руског позоришта. Том 1“ (приредили В.В. Калаш и Н.Е. Ефрос)
Катарина је дуго размишљала коме би могла да повери компоновање музике за овај амбициозни подухват, да би на крају задатак доделила тројици композитора. Карло Канобио компоновао је музику за међуигре и марш, у које је уносио мотиве руских народних песама. Дворски композитор Ђузепе Сарти компоновао је музику за оде Ломоносова, док је Василиј Пашкевич био задужен за свадбене хорове.
Катарина II од Ж. Б. Лампија (1793, Ермитаж)
Премијера је одржана у позоришту Ермитажа 22. октобра 1790. године, управо у време посете аустријског посланика Естерхазија. Посебна пажња која му је била посвећена није била случајна.
Сала Каменог позоришта
„Начальное управление Олега“ представљао је сценски приказ такозваног Грчког пројекта – замисли Катарине II о обнови Византије и успостављању Цариграда као средишта новог царства. Било је предвиђено да на његовом челу буде велики кнез Константин Павлович. Молдавија, Влашка и Бесарабија требало је да образују нову православну државу Дакију, која би се граничила са Русијом, Аустријом и новооснованим царством. Русија би, при томе, добила територије између Буга и Дњестра, као и поседе у Егејском мору, док би Аустрији припале области на западу Балканског полуострва.
Портрет италијанског композитора Ђузепеа Сартија (1729–1802), који је насликао Салваторе Тончи — вероватно током свог боравка у Санкт Петербургу, око 1798. године.
Представа у пет чинова доживела је, према речима Катарине II, изузетан успех. Публика је одушевљено узвикивала, а царица је била веома задовољна: „Представа је таква какве до сада није било, по општем признању“, известила је она.