Зашто су руски балет у Паризу обележили скандал и туча?

Увече 29. маја 1913. године у позоришној сали није се чуо уобичајени пригушени жамор који прати ишчекивање почетка представе. Више је личио на тутњаву олује која се приближава. Две недеље раније, „Руске сезоне“ Сергеја Дјагиљева представиле су у истом позоришту нову кореографију Вацлава Нижинског — балет „Игре“, на музику Клода Дебисија. Представа се публици није допала: уместо грациозних балетских корака, играчи су дочаравали тениски меч, а потом кокетирали једни с другима.

Када је публика угледала Пјера Монтеа за диригентским пултом, који је дириговао и на премијери „Игара“, и зачула прве тактове увертире „Посвећења пролећа“, изгубила је сваку меру и почела да негодује. Скандал је избио још пре него што се завеса подигла.

Пролеће се композитору јавило у сну

Према предању, идеја за балет родила се у сну композитора Игора Стравинског: девојка, окружена старцима, игра како би пробудила пролеће, а затим умире. Стравински је почео да компонује музику, док је сликар Николај Рерих радио на сценографији и заједно с њим написао либрето. Кореографију је осмислио Вацлав Нижински. Тако је настао балет готово без класичне радње, у чијем је средишту пагански обред призивања пролећа и поновног рађања земље после дуге зиме, праћен играма, весељем и обожавањем земље.

Плесачима је било потребно чак 120 исцрпљујућих проба да би се привикли на музику, препуну дисонанци и неправилних ритмова, толико различиту од уобичајених балетских мелодија. Ни костими које је осмислио Рерих нису имали много заједничког са отменим балетским одорама: чиниле су их широке кошуље украшене сунчевим орнаментима које је уметник сам осмислио.

Играчи су наступали у опанцима! Стопала су окретали према унутра, ходали погнутих леђа, ударали ногама о под и поскакивали. Покрети су били толико захтевни и неприродни да Марија Пилц, која је играла улогу Изабране девојке, после премијере није могла ни да се помери. Стајала је непомично, док су јој сузе текле низ лице.

Туча у позоришту

То није био балет. Барем не онакав какав је публика до тада познавала. Није романтична прича, већ пагански ритуал са жртвовањем. Кршење, како се тада јавности чинило, сваке пристојности и канона. Бука у сали постајала је све већа. Играчи су једва чули оркестар, али нису прекидали представу. Нижински им је иза кулиса тактирао ритам, док је Клод Дебиси у сали покушавао да умири гледаоце, па се чак и посвађао са једним од оних који су добацивали. Николај Рерих покушавао је да пронађе разумно објашњење за оно што се догађало:

„Ко зна, можда су људи у том тренутку били у стању унутрашњег заноса и изражавали своја осећања попут припадника најпримитивнијих племена.“

„Узбуђење и повици достигли су врхунац. Људи су звиждали, вређали играче и композитора, викали и смејали се. […] Била сам оглушена од те паклене буке и, чим сам могла, поебгла сам иза кулиса. Тамо је било једнако страшно као и у сали. Играчи су дрхтали и задржавали сузе. […] Дуготрајан рад на стварању дела, бескрајне пробе — и, напослетку, овај потпуни хаос“, описала је призор Ромола Пулска, Нижинскова вереница и балерина.

Стравински је први изгубио стрпљење. Напустио је салу и пожурио иза кулиса да помогне Нижинском. У том тренутку позориште је више личило на неку лучку крчму. Више се није могло разазнати ко подржава Стравинског и Нижинског, а ко им се противи. Гледаоци су викали, урлали, хватали се за кишобране, штапове и столице и не суздржавали се да их употребе. Учесници туче покушавали су једни другима да набију цилиндре преко очију. Повици, хистеричан смех, треперење светлости, аплаузи и узвик „Докле ће ово још трајати?!“ — све се стопило у несносну буку.

Пред очима публике нестајао је балет као пука забава, као игра којој је једини циљ лепота покрета. На његово место ступао је до тада невиђен облик уметности, који је од гледалаца захтевао да размишљају о ономе што се одвија на сцени.

Пролеће долази

Једини који је био задовољан оним што се догодило био је Сергеј Дјагиљев. „Управо сам то и желео“, изјавио је ствараоцима балета.

Већ наредне године „Посвећење пролећа“ изведено је у концертној верзији и дочекано са одушевљењем. Балет Вацлава Нижинског постао је део репертоара „Руских годишњих доба“ и једно од најзначајнијих уметничких дела XX века. Од тада је настало више од 300 различитих кореографских верзија овог балета. Међу њима су и поставке Мориса Бежара, Маца Ека, Пине Бауш и многих других великана балетске уметности.