Шта се дешава на слици Василија Сурикова „Меншиков у Берјозову“?
Успон и пад Меншикова
Ово чувено дело настало је 1883. године. Његов главни јунак је Александар Данилович Меншиков (1673–1729), изузетно занимљива историјска личност. Пријатељ и сарадник цара Петра I потекао је из породице скромног порекла, а према предању, још као дечак продавао је пите на улицама Москве. Захваљујући природној бистрини и сналажљивости, запазио га је Франц Лефорт, швајцарски војсковођа и учитељ младог цара Петра, па га узео у службу. Меншиков је убрзо постао царев лични послужитељ, а својом оданошћу и марљивошћу стекао је његово потпуно поверење. Тако је временом догурао до чина генералисимуса и адмирала, постао први генерал-губернатор Санкт Петербурга и један од најбогатијих и најутицајнијих људи не само у Русији већ и у целој Европи.
После смрти Петра I, Меншиков је покушао да задржи власт тако што је уговорио веридбу своје старије кћери Марије са младим царем Петром II. Међутим, његов план осујетили су болест и дворске сплетке. Противници су га оптужили за проневеру државног новца и издају. Године 1727. пао је у немилост, остао без свих титула и имовине, а затим је са породицом прогнан у Сибир, у градић Берјозово.
Шта је приказано на слици?
Суриков је на свом платну приказао живот породице Меншиков у прогонству. Радња се одвија у тесној, полумрачној колиби. У том скученом простору налазе се четири особе. Сам Меншиков седи погрбљен, дубоко замишљен. Пред нама више није моћни великаш, већ човек сломљен животним околностима. Његова старија кћи Марија привила се уз оца, дрхтећи од хладноће и увијајући се у бунду. Она је једина чије је лице окренуто ка посматрачу. Њен живот и наде су уништени — постала је жртва судбине. Млађа кћи Александра чита наглас Свето писмо. Ипак, чини се да је нико не слуша: свако је утонуо у сопствене тешке мисли. И син Александар седи за столом и одсутно скида восак са свећњака.
Његова деца одевена су у скупоцену одећу, украшену златовезом. Тај детаљ додатно наглашава супротност између њихове некадашње раскоши и понижавајуће садашњости. Сликар је намерно сузио простор и увећао Меншиковљеву фигуру како би дочарао колико му је ново окружење тесно и страно.
Замисао за слику родила се у лето 1881. године, када је Суриков боравио у летњиковцу у селу Перерви, недалеко од Москве. Управо му је кућица у којој је тада живео послужила као узор за колибу приказану на платну. Сам уметник сећао се да му се лик Меншикова указао готово тренутно, као изненадно надахнуће. Прве скице настале су исте године, а рад на слици трајао је око две године.
Потрага за правим ликовима
За своје јунаке Суриков није тражио моделе у сликарском атељеу, већ на московским улицама. Дуго није успевао да пронађе лице које би одговарало Меншикову, све док једног дана на Пречистенском булевару није срео пензионисаног наставника математике. Сликар је био задивљен његовом сличношћу са историјском личношћу коју је желео да прикаже. Наставник је у почетку одлучно одбијао да позира, али је Суриков ипак успео да га приволи — слагавши га да слика војсковођу Суворова.
Лик старије кћери Марије, која је у причи приказаној на слици тешко болесна и на самрти, Суриков је насликао према својој супрузи Јелизавети Августовној, која је у то време такође била нарушеног здравља. За млађу кћерку Александру дуго није могао да пронађе одговарајући женски лик. Једном је случајно на улици угледао девојку за коју му се учинило да би савршено одговарала замишљеном лику. Кренуо је за њом, толико је уплашивши да није знала шта да мисли. Ипак, овај необичан сусрет завршио се чајанком и њеним пристанком да позира. За лик Меншиковљевог сина Александра послужио је Николај Шмаровин, брат познатог московског добротвора и покровитеља уметности.
Чим је слика била завршена, купио ју је Павел Третјаков, колекционар и велики добротвор уметности. Она се и данас чува у Третјаковској галерији у Москви.