Како је Софија Губајдулина постала најзначајнији композитор 20. века

„Желим вам да идете својим ’погрешним’ путем“, рекао је једном приликом композитор Дмитриј Шостакович Софији Асгатовној, тада студенткињи Московског конзерваторијума. Те речи постале су мото њеног стваралачког живота. Све је радила на свој начин, руководећи се искључиво сопственим естетским начелима и интуицијом. Понекад је то значило и супротстављање академској музичкој традицији и устројству совјетског друштва.

Пут који се сматрао погрешним

Губајдулина је рођена 1931. године у малом граду Чистопољу. Њен отац био је инжењер геодезије, а мајка учитељица. Породица није имала много додира са уметношћу. Како је сама Губајдулина касније причала, понекад би, обузета осећањем безизлаза и окружена сивилом свакодневице, гледала у небо и у њему, као и у тишини, проналазила надахнуће.

У музичкој школи уочен је њен изузетан таленат. Породица се преселила у Казањ, где је Губајдулина уписала конзерваторијум и почела да учи клавир. Школовање је потом наставила на Московском конзерваторијуму, на одсеку за композицију, где је за успехе добила Стаљинову стипендију.

Испред свог времена

„Мој циљ је одувек био да чујем звук света, звук сопствене душе и да истражим њихов судар, супротстављеност или, напротив, сличност.“

Међутим, шездесетих година 20. века у СССР-у, иза „гвоздене завесе“, савремена западна музика била је практично забрањена. Ипак, Губајдулина и њени пријатељи успевали су да набаве нотне записе, па чак и звучне снимке савремених композитора из САД и Европе. Међу њима је био и амерички авангардни композитор Џон Кејџ.

У потрази за жељеним звуком, Губајдулина се није плашила експеримената. Била је међу првим композиторима у СССР-у који су почели да стварају електронску музику, а готово од самог оснивања радила је у Московском експерименталном студију електронске музике. Посебан искорак представљала је њена електронска композиција „Vivente — non vivente“ (1970).

Међутим, музика Губајдулине била је страна совјетском културном систему, који је инсистирао на реализму. Последица тога била је забрана једног њеног дела за другим. Да би обезбедила средства за живот, компоновала је музику за игране и анимиране филмове. Њена дела могу се чути, на пример, у анимираном филму „Маугли“ из 1967. године, у којем је успела да дочара и шумове џунгле и стругање тигрових канџи.

Авангарда, хармоника и математика у музици

Губајдулина је постала једна од водећих личности музичке авангарде. У оквиру једног дела спајала је најнеобичније инструменте. Тако је међу првима спојила чембало и удараљке. Извођење њених композиција често је подсећало на позоришну представу, у којој су музичари стварали наизглед хаотичне звучне слике помоћу инструмената необичних за академску музику, попут јаванског там-тама, гонга и индијских звончића.

У потрази за новим звучним могућностима, композиторка се заинтересовала за хармонику, коју је називала „чудовиштем које дише“. Истраживала је њене звучне могућности и проширила дотадашње представе о томе шта овај инструмент може да изрази. За хармонику је написала неколико значајних дела, међу којима је и „De profundis“ (1978). У блиској сарадњи са Фридрихом Робертовичем Липсом, уздигла је овај инструмент, који се често сматрао народним, до равноправног места међу инструментима класичне и симфонијске музике. Захваљујући томе, хармоника је почела да заузима значајно место на концертним сценама широм света.

Размишљајући о музичкој структури, Губајдулина је почела да примењује математику у обликовању музичких дела. На пример, користила је Фибоначијев низ, у којем је сваки следећи број збир два претходна, како би одредила међусобне односе трајања различитих делова композиције. У делу „In Croce“ („На крсту“, 1979) употребила је симбол крста као основу за обликовање музичке партитуре. Композиција је први пут изведена у Бечу 1981. године и донела јој је светску славу. Сам Алфред Шнитке назвао ју је једним од најважнијих музичких дела 20. века.

Одлазак из домовине и светска слава

Док је публика широм света са одушевљењем слушала њене авангардне композиције, Губајдулина се осамдесетих година поново нашла на совјетским црним списковима, између осталог и због извођења њених дела на Западу без одобрења совјетских власти. Године 1991. добила је стипендију и отишла у Немачку. Имала је сарадње широм света, укључујући и Русију. „Никада нисам себе сматрала изгнаницом. Често се враћам“, говорила је. Током 2000-их година у њеном родном Казању приређено је неколико свечаних догађаја у њену част.

Симфонијска дела Губајдулине и данас изводе оркестри широм света. Била је номинована за награду „Греми“ и добила је бројна признања у различитим земљама, од Русије и САД до Шведске и Немачке. Током свих тих година њен верни сапутник био је други супруг, пијаниста и диригент Петар Мешчанинов. Изводио је њену музику и помагао да она допре до шире публике. Последње године живота провела је с њим у немачком градићу Апену, настављајући да компонује за клавир који јој је поклонио Мстислав Ростропович.

У слободно време излазила је на поља, посматрала звезде и проналазила надахнуће у тишини коју је толико волела. Преминула је 13. марта 2025. године.