Живот Ивана Грозног у сликама

1. Пјотр Шамшин. „Улазак Ивана IV у Казањ“ (1894)

Крајем 15. века, под Иваном III, Руси су изашли из своје политичке и економске зависности од Монгола. Под његовим унуком, Иваном IV Грозним, они сами су започели велику експанзију на земље распадајуће монголске државе Златне Хорде. Године 1552, Иван Грозни је анектирао Казањски канат, а четири године касније, Астрахански канат је пао.

2. Николај Неврев. „Опричници“ (1890)

Године 1565, да би ојачао своју аутократску власт и сузбио бојарску опозицију, Иван IV је поделио државу на „опричнину“ (од староруског „оприч“ што значи „споља“, „одвојити“) и „земщину“. Прва, са својим најбогатијим земљама, постала је лични домен владара, где је владао без ограничења. Другом је управљала Бољарска дума, али је цар лично одлучивао о свим важним питањима.

Опричници – царева лична гарда – покренули су владавину терора против бојара и свештенства које није волео и које је сумњао у издају. Једна од њихових жртава био је бојарин Иван Федоров-Чељаднин. Према једној верзији, 11. септембра 1568. године, он је подсмешљиво обучен у краљевске одоре и сео на престо; цар му се поклонио, а затим га је избо бодежом.

3. Јаков Турлигин. „Митрополит Филип осуђује Ивана Грозног“ (19. век)

Митрополит Филип II Московски био је један од ретких који је смело и отворено осудио цареву самовољу. Због тога је рашчињен и прогнан у манастир у Тверу. Тамо га је 23. децембра 1569. године задавио опричник Маљута Скуратов. Средином 17. века Филип је канонизован.

4. Михаил Клодт. „Иван Грозни и сенке његових жртава“ (крај 19. - 20. век)

Тачан број оних који су убијени по наређењу Ивана Грозног или због самовоље његових опричника не може се израчунати. Процене се крећу од три хиљаде до десетина хиљада.

5. Александар Литовченко. „Иван Грозни показује благо енглеском амбасадору Хорсију“ (1875)

Средином 16. века, енглески бродови су се појавили код северне обале Русије. Енглези су стигли до Москве, састали се са Иваном IV и сложили се да успоставе дугорочне економске везе између две силе. Цар им је доделио право да обављају трговину без царине у свим руским градовима и да отворе седиште своје трговачке компаније у престоници. Тако је Енглеска постала главни економски партнер руске државе дуги низ година.

6. Иља Рјепин. „Иван Грозни и његов син Иван 16. новембра 1581.“ (1883-1885)

Царев син, Иван Иванович, преминуо је 19. новембра 1581. године, у само 27. години. Узрок његове смрти остаје мистерија. Према једној верзији, имао је велику свађу са оцем, који га је, у бесу, смртно ранио штапом.

7. Станислав Росворовски. „Посланства Јермака на Црвеном трему пред Иваном Грозним“ (1884)

Године 1581, козачка војска атамана Јермака покренула је успешан поход против Сибирског каната, једног од последњих остатака Монголског царства. Војни поход су организовали трговци Строгановци, али Козацима је била потребна озбиљнија помоћ и обратили су се цару. Козачко посланство стигло је на двор Ивана Грозног носећи поклоне и вести о освајању Сибира. Одушевљени цар је опростио Козацима њихове прошле преступе, наградио их и послао своје трупе да их подрже.

8. Пјотр Гелер. „Митрополит рукополаже Ивана Грозног у схиму пре његове смрти“ (1887)

Традиција међу руским владарима да полажу монашке завете пре смрти, чиме се чисте од грехова, дошла је у Русију из Византије. Током свог живота, Иван Грозни је више пута изражавао жељу да постане монах, али се то догодило тек непосредно пре његове смрти у марту 1584. године. Верује се да је исповедник Ивана Грозног, Теодосије Вјатка, обавио обред над монархом док је био без свести након можданог удара. Цар је добио име Јона и сахрањен је у монашкој одећи.