Каква конзервирана храна је прављена у царској Русији?

Авантуристи предвођени бароном Едуардом Толом кренули су 1900. године у потрагу за тајанственом Саниковом земљом. Та поларна експедиција и потрага за „уклетим острвом“ у Арктичком океану није била успешна, али је означила почетак експеримента са конзервираном храном.

Научници су неколико месеци били заробљени у леденој замци близу полуострва Тајмир, али су тамо наставили своја истраживања на копну и у бродским лабораторијама. Требало је обезбедити храну за случај да истраживачи не могу да се врате на брод, па је Тол наредио да се на метар дубине закопају у земљу лимене кутије са намирницама. У њима су били двопеци, овсена каша, чоколада, чај, шећер и 48 лименки чорбе од купуса са месом и кашом из 1900. године, које је за царске трупе произвела прва руска Фабрика конзервиране хране Франсоа Азибера.

Истраживачима ово складиште хране није затребало, али према Толовим дневницима који су касније пронађени намирнице је пронашла друга експедиција 1973. године. Конзервирана храна је, за дивно чудо, била јестива, па чак и укусна. Поново су их пробали 2004. године и стогодишњи „шчи са месом и кашом” и даље је био јестив, а лабораторијски тестови су били задовољавајући.

Како су „француске конзерве“ стигле у Русију?

Боца за конзервирање из Апертовог времена.

У Русији је конзервирана храна дегустирана касније него у Европи и САД. Пионири у овој области били су Французи. Наполеон Бонапарта је још крајем 18. века био забринут за проблем исхране својих војника током дугих војних кампања и објавио је новчану награду за неко оригинално решење. Никола Апер је 1810. године за своје откриће добио награду и титулу „добротвор човечанства“. Он је херметички затварао намирнице у стаклене тегле и дуго их кувао у кључалој води. По њему је ова метода названа „апертизација“.

Апер је осмислио конзервирану храну у стакленим теглама, док је Енглез Питер Дјуранд исте 1810. године патентирао сличан метод конзервирања, само у лименим конзервама. Од 1812. године отпочела је производња конзервиране хране за британску војску. Ту технологију су почели да користе и у САД и Немачкој. Током 1820-их, САД су значајно прошириле асортиман конзервиране хране. У конзервама није више било само месо, или поврће и чорбе. Појавили су се и конзервирани јастози, туњевина, воће и остало.

Кухиња 8. хусарског пука, Крим, 1855.

Рекло би се да је Русија 1812. године, током Отаџбинског рата, имала прилику да се упозна са француским конзервама. Легенда каже да се то и догодило, али се тај новитет није „примио“ на руском тлу. Наиме, руски војници су код заробљених Француза проналазили конзерве али их нису јели плашећи се да су у њима „жабљи батаци“. Најхрабрији је био Михаил Кутузов, командант руске војске. Он је одважно пробао туђински бућкуриш из боце и рекао да нема опасности – нису жабе, обична јагњетина. Али је, за сваки случај, забранио својим војницима да их једу.

Конзерве за богаташе

Конзерве су 1830-их почеле да стижу у Русију из иностранства као нешто необично и скупо. У драми „Ревизор“ (1835) Николај Гогољ је први пут у руској књижевности поменуо конзервирану храну. Његов главни јунак, ситни чиновник Хлестаков, хвалио се како луксузно живи у Санкт Петербургу: „Чорба у чинији стигла лађом директно из Париза. Отворите поклопац, а оно се пуши пара какву никад видели нисте“.

Конзерва месне чорбе из 1900. године.

Не може се рећи да идеја о очувању хране уопште није занимала руске научнике. Давне 1763. године, када је припремао експедицију за проверу северног морског пута од Русије до Кине и Индије, познати научник Михаил Ломоносов направио је концентрат суве чорбе са зачинима. Чорба је успешно преживела пут до обала Камчатке, али јавност никада није сазнала за то.

Идеју инстант чорбе у кесицама изучавао је научник и оснивач Харковског универзитета Василиј Каразин. Своју концепцију је 1815. године изложио грофу Алексеју Аракчејеву (војном министру и блиском сараднику цара Александра I), али није наишао на подршку.

Тако је конзервирана храна остала у зони научних истраживања и угађања племству све до Кримског рата 1853-1856, током којег су британски и француски војници јели „конзерве“, а руски војници су патили због несташице хране. Тада су у Русији почели да размишљају о конзервама као о дуготрајном провијанту за војску. Цар Александар II је наредио да се у иностранству купи пробна партија конзервиране хране.

Прва фабрика конзерви у Русији

Санктпетербуршка војномедицинска академија је 1870. године започела тестирање производа домаћих произвођача конзервиране хране. Француз Франсоа Азибер је добио понуду да направи узорке конзервиране хране за војску. Његова фабрика конзерви је од 1862. године радила у Санкт Петербургу и снабдевала је пијаце и приватне продавнице конзервираним поврћем и печуркама. Узорци за војску успешно су прошли тестирање у болницама, и после извесног времена Азибер је склопио дугорочни уговор са војском.

Тако је 1887. осмишљено и пуштено у производњу пет врста конзерви за војску: печена говедина (или јагњетина), рагу, шчи са кашом, грашак са месом и конзервирано поврће.

Краљеви конзерви

Један предузимљиви Француз који се презивао Малон дошао је на идеју да сакупља очишћени грашак од произвођача Јарославске области и да га конзервира. До тада су становници области само сушили грашак, да би 1875. године овде била отворена фабрика за конзервирање грашка, а касније и конзервираних краставаца и другог овдашњег поврћа. Конзервирани производи продавани су у Русији и иностранству.

Још једна фабрика за производњу конзервиране хране отворена је 1892. године на југозападној обали Крима, у Балаклави. Било је то удружење Јосифа Кефелија. Локални рибари ловили су ципулу, скушу, моруну и другу рибу, а у фабрици је та риба претворена у конзервиране црноморске деликатесе који су се потом успешно продавали.

Веома је био успешан и бизнис Немца Бирмана који је производио месне конзерве у Козлову, али се прича о њему завршила трагично. Још пре револуције 1917. године Бирман је саградио кланицу која је дневно примала 300-400 грла стоке и организовао производњу месних конзерви. Због тешких услова рада у предузећу радници су 1916. ступили у штрајк и запалили фабрику. Бирман је напустио Русију, а у фабрици оставио надзорника. Војници и грађани су 1919. потпуно опљачкали и срушили сва фабричка постројења.

Обим производње током 1904-1905. године у фабрикама конзерви које су радиле за војску у Санкт Петербургу, Одеси, Риги и Јелгави (данас, као и Рига, град у Летонији, а тада део Руске империје) износио је до 250 хиљада лименки дневно и до 75 милиона лименки годишње. Према подацима на почетку Првог светског рата, највеће фабрике конзерви у земљи производиле су 70.000-100.000 порција дневно („Војна економија у Првом светском рату“. Шигалин Г. И.)

Најнеобичнија лимена конзерва „с пламичком“

Инжењер и проналазач Јевгениј Фјодоров је 1897. смислио конзерву која је сама загревала свој садржај. Била је то лимена конзерва са дуплим дном у коме се налазила вода и живи креч. Окретањем дна вода и креч се помешају и отпочне хемијска реакција при којој се ослобађа топлота. На тај начин се храна у лименци загревала. Производња малих серија оваквих конзерви покренута је 1915. године и била је намењена руским војницима на фронту у Првом светском рату.

Без дима и откривања положаја војници су могли да добију подгрејано јело. Међутим, иновација у Русији није заживела и производња самозагревајућих конзерви је прекинута. Сличне конзерве касније су користили немачки војници у Другом светском рату, а у Јапану се и данас користи слична технологија у производњи конзервиране хране.