Глас руске кухиње — Вилијам Похлебкин

Многи ће се изненадити, али презиме Похлебкин није псеудоним групе кулинарских теоретичара, већ право име стварне особе. Истина, ни његово име није звучало сасвим уобичајено за руско ухо: звао се Вилијам, као Шекспир. И ту се необичности повезане с његовом личношћу не завршавају.

По основном образовању био је стручњак за међународне односе — дипломац МГИМО-а, историчар и скандинависта који је дуги низ година радио у Академији наука. Кулинарство му је било страствен хоби, а не примарна професија. Својим најважнијим научним делом сматрао је књигу Историја спољне политике Норвешке.

Ипак, управо је он почео да се обраћа читаоцима не језиком грама и литара, већ кроз причу о историји и култури кувања, о његовом духу и карактеру. Подсетио је своје сународнике да се чувене руске чорбе — шчи — могу кувати не само од купуса, већ и од лишћа цвекле или коприве, као и да се месо може пржити без масноће, на сувом тигању. Његов „Кулинарски речник“ постао је својеврсни манифест слободе, јер је смело ставио „сољанку“ раме уз раме са „сојом“, што је у совјетско доба представљало облик гастрономског дисидентства.

У кулинарском стваралаштву Похлебкина спојили су се сви његови таленти: историчара, практичара и изузетног приповедача. У СССР-у су објављене његове књиге „Чај“, „Све о зачинима“, „Националне кухиње наших народа“ (посвећена кухињама савезних република) и „Занимљива кулинарија“. Његова књига „Историја вотке“ добила је 1993. године престижну међународну награду Ланге Черето.