Ко су били „зелени“ у Руском грађанском рату?

Зелене је иритирала „владавина земљопоседника и капиталиста“ коју су наметнули Бели, али нису били импресионирани ни бољшевичком политиком „ратног комунизма“, која је насилно конфисковала значајан део жетве за државне потребе и заменила слободну трговину директном дистрибуцијом производа. „Хајде да имамо комунизам без бољшевика!“, „За слободне Совјете!“ и „Боримо се за жито. Не дозволимо да трули у амбарима!“ били су њихови главни слогани.

„Ушли смо у борбу против реакције као независна трећа сила — демократска сила. Нећемо положити оружје док демократија не постигне потпуну победу. Одбацујемо сваку диктатуру мањине над већином, без обзира ко је покреће или какве скривене слогане крије. Супротстављамо јој се диктатуром демократије, односно целог народа“, наводи се у декларацији Зелених побуњеника Црноморске провинције, који су се у пролеће 1919. године побунили против снага белог генерала Антона Деникина.

„Зелени“ су стварали чак и читаве војске, али никада нису успели да се уједине у јединствен и чврсто организован покрет са централизованом командом. Поистовећивали су се искључиво са одређеним крајем или конкретним вођом, а њихове побуне биле су повремене и неповезане. Осим тога, покрет је окупљао веома разнородне групе – од присталица Уставотворне скупштине до анархисте Нестора Махна, који је у појединим раздобљима сарађивао са црвенима.

Један од последњих великих устанака „зелених“ био је онај под вођством Александра Антонова, који је у лето 1920. године избио у Тамбовској губернији. Црвена армија га је сурово угушила, али су власти из ових догађаја извукле одређене поуке и убрзо одустале од политике „ратног комунизма“.