Како је кокошник постао симбол Русије?

Кокошник је традиционално женско оглавље које су носиле удате жене. Назив потиче од старе руске речи „кокош”, што значи „курица” (кокошка). Претпоставља се да је добио име због свог облика, који подсећа на петлову кресту.

Пре Петрових реформи, кокошник је био заступљен у свим сталежима — од високог племства до обичног народа. Међутим, почетком XVIII века, Петар I наредио је својим поданицима да напусте традиционалну руску одећу и прихвате европску моду. Од тада су племкиње престале да носе кокошнике. Ипак, међу сељанкама и припадницама трговачког сталежа овај део народне ношње остао је веома омиљен.

Кокошник – право мало богатство!

Кокошник је одувек био изузетно скуп и луксузан одевни предмет. Брижљиво се чувао и преносио с мајке на кћерку. Осим тога, представљао је и вредну имовину: поједини примерци коштали су колико и читава кућа.

Жене су веома ретко саме израђивале кокошнике. Тим послом најчешће су се бавиле занатлије, удружења мајстора, као и радионице при манастирима. Рад са скупоценим тканинама и украсним материјалима захтевао је посебно умеће. Купци су могли да наруче израду оглавља или да га купе на сајму. У многим руским губернијама, жена је први пут стављала кокошник на главу током свадбеног обреда. Након венчања носила га је о празницима и народним весељима.

Најпознатије врсте кокошника

У музејима се чувају стотине различитих кокошника, који се међусобно разликују по облику и начину украшавања.

У Костромској и Јарославској губернији носили су се кокошници са високим, троугластим врхом.

У Владимиру и Суздаљу били су омиљени кокошници у облику обрнутог полумесеца, познати под називом „лунники”.

Псковски шишак је један од најнеобичнијих кокошника. Његово главно обележје биле су испупчене украсне „шишки”, направљене од кудеље, украшене бисерима или седефом. 

Кокошник као симбол Русије

Након забрана које је увео Петар I, кокошник није дуго остао изван моде. Већ за време Катарине II поново се појавио на царском двору. Царица је настојала да истакне своју повезаност са руским народом: на окупљањима у Ермитажу говорила је искључиво руски и облачила се по узору на народну ношњу. По њеном примеру, и друге дворске даме поново су почеле да цене традиционална руска оглавља.

Нови талас популарности уследио је после победе над Наполеоном. Руске племкиње тада су почеле да носе хаљине налик сарафанима и кокошнике израђене у народном духу.

Године 1834. цар Николај I издао је указ којим је прописана нова свечана одећа за дворске даме. Одело је подсећало на сарафан, а допуњавало се одговарајућим оглављем: неудате девојке носиле су повез, док су удате жене носиле повојник или кокошник.

У другој половини 19. века процветало је интересовање за сакупљање руских старина. Врхунац овог модног таласа представљао је бал под маскама одржан 1903. године, поводом 290. годишњице владавине династије Романов. Прави професионалци су били укључени у креирање костима: историјске референце је обезбедио директор музеја Ермитаж, а скице и кројење су радили запослени у царским позориштима, познати уметници, модни дизајнери и јувелири. Популарност кокошника достигла је врхунац 1909. године, када су Руске сезоне експлодирале у Паризу, затим Лондону и другим градовима. Позоришни пројекат Сергеја Дјагиљева упознао је Европу са руским балетом, опером и луксузним руским костимом.

Током XX века, кокошник је заблистао на модним ревијама у иностранству, у немим филмовима, па чак и у Холивуду.

Цео текст на руском језику прочитајте на порталу „Культура.РФ”.