Зашто су Руси пили пиво уз сушену рибу?
Откриће из Каспијског мора
Ова мала риба, тешка приближно 150-200 грама, припада породици шарана и живи само у Каспијском језеру. Улази у реке ради мрестења, где се и лови. Астраханска област, која се налази близу делте Волге и Каспијског језера, традиционално се сматра једним од најважнијих риболовних региона у Русији. Управо се овде вобла сушила и за храну и за продају. Већ у 19. веку, сушена вобла се припремала у индустријским размерама и слала широм Русије.
За разлику од јесетре и белуге, вобла је била веома приступачна. Али постојала су нека ограничења: ловила се само током кратке сезоне и имала је прилично јак мирис. У данима пре фрижидера, конзервирање великог улова био је велики изазов. Зато се вобла масовно сушила — то је помагало да се риба транспортује до градова на северу Русије и да се чува током целе године.
Од сушене рибе до уметничког дела
Вобла је заиста постала риба обичног народа. Руски класик Михаил Салтиков-Шчедрин написао је 1884. године сатиричну причу „Сушена вобла“. Кроз лик ове рибе исмејао је изгубљену савест и морал. Авангардни сликар Петар Кончаловски је 1912. године први пут поставио воблу у средиште своје мртве природе. Позната су укупно три његова дела на којима се појављује ова риба.
Године 1918. вобла се нашла и на слици Александра Куприна.
Током совјетског периода ова риба готово да није силазила са филмских платна. Појављује се у култним филмовима „Афоња“, „Москва сузама не верује“, „Чувај се аутомобила“ и „Не може бити!“. Стигла је чак и до цртане серије „Ну, погоди!“, у којој вук врло удара рибом о сто. А знате ли зашто се то ради? На тај начин вобла омекшава и лакше се чисти. А да се сто не би упрљао — сетите се њеног мириса — риба се обично стављала на новински папир.
Како је вобла постала грицкалица
Већ почетком 20. века, за време Руског царства, сушена вобла је већ била популарна грицкалица уз пиво. Занимљиво је да се ова комбинација није практиковала нигде другде у свету.
На интернету се може пронаћи објашњење према којем су досетљиви крчмари почели да служе слану воблу како би гости наручивали више пива, јер би од слане рибе били жедни. На први поглед, то звучи логично: у другим земљама уз пиво се често служе слани переци и орашасти плодови. Ипак, за ову тврдњу нису пронађени поуздани докази. Упркос томе, обичај да се пиво пије уз воблу не само да се одржао већ је постао популаран у послератним совјетским годинама. Вероватно зато што је то била једна од најјефтинијих и најприступачнијих комбинација.
Сушена риба и данас је веома популарна у Русији, али се најчешће једу друге врсте, попут деверике, сига и тарање. Воблу је, међутим, све теже пронаћи. Последњих деценија ловљена је толико интензивно да је њена бројност доведена у питање. Зато се у Русији данас продаје углавном вобла уловљена у другим земљама које излазе на Каспијско море.