На бициклу дуж граница Совјетског Савеза

У ранцу су му били само пушка, компас, ловачки нож и петролејска лампа. Сваког дана осам сати „у седлу“, храна и вода два пута дневно, спавање на хладној земљи — и тако пуне три године. Тако је своје невероватно путовање описивао Глеб Травин, који је бициклом обишао границе Совјетског Савеза. Његов подухват до данас нико није поновио.

Глеб Травин

Сан о великом путовању

У октобру 1928. године, двадесетшестогодишњи бициклиста кренуо је из Владивостока на запад, према Хабаровску. Возећи дуж јужних граница земље, стигао је до Бајкалског језера. Потом је трајектом прешао Каспијско море и наставио пут преко Кавказа.

Портрет Глеба Леонтјевича Травина са бициклом

До новембра наредне године стигао је до крајњег севера — Мурманска. Одатле је наставио дуж читаве обале Северног леденог океана, при чему је већи део пута прешао право преко залеђене површине.

Травин је о оваквој авантури маштао још као дечак. Тада га је задивио подвиг Онисима Панкратова, руског војника који је први на бициклу пропутовао око света. Касније је упознао и холандског бициклисту Адолфа де Грота, који је током свог великог путовања бициклом по Европи посетио Травинов родни град Псков. Младић је и сам намеравао да пропутује свет, али крајем двадесетих година прошлог века излазак из Совјетског Савеза већ је био готово немогућ — одбили су да му издају дозволу за путовање у иностранство. Тада је одлучио да пропутује цео СССР.

На ивици преживљавања

Травин се од детињства занимао за вештине преживљавања и био је члан удружења ловаца и извиђача. Отац га је научио како да у шуми пронађе храну и склониште. Тако је младић већ имао знања неопходна за самостално путовање. За велики подухват припремао се готово пет година: дуго је тренирао вожњу бицикла, проучавао географију и зоологију.

Музејски експонати, Травинове личне ствари

Ипак, немогуће је предвидети све — нарочито када је реч о путовању кроз Арктик. Када је упао у пукотину између ледених плоча, Глеб је пао у воду и једва успео да се извуче. Промрзли су му прсти на ногама толико да је, како би избегао смрт од гангрене, морао сам да их ампутира.

Музејски експонати, Травинове личне ствари

Становници Арктика, Ненци, нудили су му ирвасе и санке како би стигао до насељених крајева, али је Травин то одбио. Негде у области Камчатке замолио је поларне истраживаче да га укрцају на брод, па су га они превезли преко отвореног мора.

Истина или мит?

Свет није пратио Травиново путовање у тренутку када се одвијало. Новине о њему нису писале. Новинари су за његов подухват сазнали случајно од поларних истраживача. Први је о овом путнику писао сибирски новинар Вивијан Итин, али је прича о његовом путовању бициклом постала позната тек 1965. године. Тада је Александар Харитановски објавио књигу „Човек са гвозденим ирвасом“. После Другог светског рата појавило се велико интересовање за приче о људима који су успели да савладају готово незамисливе препреке. Травина су чак упоређивали са Алексејем Маресијевом, пилотом који је током рата, са сломљеним ногама, осамнаест дана пузао кроз шуму. Ипак, готово одмах појавили су се и бројни текстови који су доводили у питање да ли је Травин уопште обавио своје путовање.

Међутим, у завичајном музеју овог јунака, у Пскову, чува се „необорив доказ“ — регистарски дневник у којем су поштанским жиговима забележена сва погранична насеља кроз која је пролазио, њих укупно 256, као и тачни датуми.

Осим тога, музеј чува и личне предмете овог путника, као и дневник. И, наравно, главни предмет изложбе — управо онај бицикл, са оригиналним управљачем направљеним од цеви пушке.