Моја Русија: У гостима код Светог Сергија Радоњешког
„Колумнист и путописац
који жели да мотивише младе да више размишљају о заборављеној духовности,
и старије да прихвате савремену IT технологију. То је начин да будемо ближи једни другима“, тако каже о себи наш данашњи гост, Ненад Бадовинац. Идемо траговима снимања путописног филма „Русија – велика тајна“ и у потпуности преносимо ауторски текст.
„Путовање из Београда за Москву било је поводом одржавања Global Digital Forum 2026, који је ове године трајао од 8. до 10. октобра. Поводом ове манифестације стигли смо дан раније у Москву. То нам је био једини слободни дан и зато смо га искористили да посетимо град Сергијев Посад и величанствену Тројице-Сергијеву лавру, у којој се налазе свете мошти Светог Сергија Радоњешког. Чим смо се сместили у хотелску собу, мало смо се освежили након ноћног авионског лета из Београда за Москву и кренули ка Сергијевом Посаду. Сергијев Посад се налази на око 75 км од центра Москве. То није далеко за брзе руске возове. Већи проблем је био како доћи до железничке станице са које иду возови за Сергијев Посад. Имали смо могућност да до железничке станице стигнемо метроом. Московски метро је доста компликован, један од најкомпликованијих у којима сам био. Када смо сишли у метро, замолио сам једног момка да ми помогне око куповине карте у аутомату. Он се звао Владо и одмах се понудио да нам помогне око проналаска правих метро линија и доласка управо до оне железничке станице са које полазе возови за Сергијев Посад. Почастио нас је метро картама и рекао је да му је драго што нам је помогао.“
„Када смо стигли у Сергијев Посад, тамо смо тражили такси како бисмо дошли до Тројице-Сергијеве манастирске лавре. За такси је било потребно да инсталирам Јандекс мобилну апликацију. Када је видео да се не сналазимо баш са такси апликацијом, један таксиста се понудио да нас одвезе до манастирске лавре. Када смо стигли, ни он није хтео да нам наплати вожњу. Лидија и ја смо се чудили како је могуће да нам се тако лако отворио пут до овог манастира. Свака препрека на коју смо наишли била је одмах уклоњена. Размишљао сам о томе да нас је на један посебан, необјашњив начин светитељ позвао да посетимо његову лавру и да се поклонимо његовим светим моштима.“
„Убрзо смо стигли у Тројице-Сергијеву лавру, која је најзначајнији духовни центар у Русији и највећи мушки манастир Руске православне цркве. Овај манастир основао је Свети Сергије Радоњешки 1337. године. Тада је на овом месту била само једна мала дрвена црквица, а данас је ово манастирски град, док се шири заштићени архитектонски комплекс простире на 22,75 хектара и обухвата и историјске грађевине изван манастирских зидина. Зидине које опасују манастирску лавру дугачке су 1.120 метара. Током седам векова настао је комплекс који данас има више од 50 грађевина, међу којима су саборни храмови, цркве, звоник, монашки конаци, трпезарије, куле и друге грађевине. Стигли смо касно поподне у лавру. Били смо зачуђени што је и у вечерњим сатима било толико много људи. Било је на стотине верника и у сваком од храмова било је богослужење. Било ми је чудно јер знам да се бдења одржавају уочи недеље и уочи великог празника. Погледао сам затим у мобилну апликацију “Православни календар” и видео да се сутрадан прославља Свети Сергије Радоњешки. Ово сам схватио као велико Божје чудо да смо Лидија и ја чак из Београда дошли уочи празника овог великог светитеља, и то још тачно на бдење.“
„Били смо посебно благословени и било је несумњиво да нас је управо Свети Сергије позвао да дођемо у Русију, посетимо Москву и његову лавру управо уочи његовог празника. Током богослужења питао сам једног верника да ли је овде Његова светост патријарх московски и све Русије Кирил. Он ми је одговорио да јесте, али у другом храму у којем се налазе мошти великог светитеља. Кренули смо даље и на улазу у тај храм видели смо како у реду чекају стотине верника да уђу на поклоњење. Ноћ је већ пала и ближило се време када смо морали да кренемо возом за Москву, јер је последњи воз ускоро полазио из Сергијевог Посада. Тада сам одлучио да питам човека у обезбеђењу да нас пусти преко реда како бисмо стигли на последњи воз. Најпре ми је помогао да сазнам када полазе возови из Сергијевог Посада. Када је постало јасно да ускоро полази последњи воз, човек из обезбеђења и његове колеге, чувши да долазимо из Србије, били су веома љубазни према нама и пустили су нас преко реда.“
„Захваљујући томе, Лидија и ја смо стигли да целивамо свете мошти овог великог светитеља и то управо током претпразничког богослужења. Када смо након целивања моштију изашли из храма, испунило ме је посебно умиљење и сузе су ми саме, на необјашњив начин, пошле на очи. Нисам могао да их задржим. Било је јасно да овакви тренуци никако нису могли бити испланирани. Све што смо доживели, од самог доласка у Москву баш на дан уочи празника, преко пута до Лавре током којег су нам људи помагали када год бисмо наишли на неку препреку, па све до могућности да целивамо свете мошти, за нас је представљало заиста велику благодат. Не знам како да захвалим Светом Сергију што нас је позвао да му дођемо у госте управо уочи његовог празника, а да то нисмо ни знали.“
„Пред полазак на воз, у манастирској трпезарији почастили смо се топлом вечером и затим кренули за Москву. У возу смо сели на седишта, а иза Лидије је седео један млади човек. Окренуо сам се према њему да проверим да ли је то заиста воз за Москву, и он ми је потврдио да јесте. Све време ми се благо осмехивао. А када смо стигли у Москву и устали са седишта, приметио сам да је тај човек био обучен у црну свештеничку мантију. Када је устао, понео је и велики букет цвећа који се током читавог путовања налазио иза Лидијиног седишта. У томе сам видео још један знак да нас је благослов Светог Сергија пратио све до Москве. А Лидија је, а да тога није ни била свесна, читаво време путовала испред великог букета цвећа. Као да јој је сам Свети Сергије на растанку даровао цвеће.“
14. октобар 2026. године
Портал „Прозор у Русију“ се срдачно захваљује Ненаду Бадовинцу на сарадњи!