Моја Русија: од Псковских пештера до Дивејева

„Колумнист и путописац
који жели да мотивише младе да више размишљају о заборављеној духовности,
и старије да прихвате савремену IT технологију. То је начин да будемо ближи једни другима“, тако каже о себи наш данашњи гост, Ненад Бадовинац. Идемо траговима снимања путописног филма „Русија – велика тајна“ и у потпуности преносимо ауторски текст. 

„Неколико година одлазио сам на путописна истраживања Русије, посећујући руске скитове, пештере и манастире. Једно од највећих изненађења нисам доживео на земљи, већ испод земље. У подземним пештерама попут оне у Псковском манастиру у којем се налазе мошти многих светитеља. Подземне пештере испреплетене су ходницима и олтарима, пред којима често служе Свете Литургије. За упознавање Русије, важно је разумети људе и њихову снажну веру која им помаже заједно са светим оцима чије се свете мошти налазе управо у тим пештарама. Пропутовао сам многе километре кроз Русију, упознавајући руске градове и села, њихове становнике, и људе који живе у мањим насељима.

То ми је помогло да откријем тајну православног руског народа

У Оптинској пустињи сусрео сам се са причом о три Новомученика, Св. Трофимом, Св. Василијем и Св. Ферапонтом, који су свој монашки живот живели у радости Христовој. Пострадавши мученичком смрћу, свој живот су, у Христовој радости, принели Створитељу. Вожња из Оптинске пустиње према Москви била је испуњена непрегледним равницама која нас је окруживала. Такво вишесатно путовање, и то аутобусом до Москве ми је у потпуности променио мој дотадашњи појам о Русији. Обилазак московског метроа сматрао сам од тада као губљење времена с обзиром да желим да видим и посетим многа света места.

Манастир Оптина пустиња 2006. година

У Москви, у Покровском женском манастиру посвећеном блаженој Матрони, имао сам прилику да се поклоним њеном кивоту. Осим мене, неколико стотина људи је чекало у реду да целива њен кивот. Овде сам осетио право значење вере и молитве. Након много година, моја душа је још увек под утиском снаге њених светих моштију испред којих сам тада изговорио своје скромне молитве. Кивот је био украшен хиљадама латица мирисног цвећа, а њихов мирис ме и данас прати.
Како сам путовао кроз Русију, тако сам упознавао карактер државе која ме својом величином и грандиозности подсећа на личну понизност пред величином светих места којима је Русија богата. Овде у Русији је све некако узвишено и проширено. Све је некако украшено и прикладно обојено.

Километар по километар из Москве долазимо у Сергејев Посад. То је Тројице Сергејева лавра, манастирски комплекс изграђен од предивног белог камена, на месту на којем је стајала скромна, мала дрвена црква из 1345. године, подигнута рукама једног од најпоштованијих руских светитеља Сергија Радоњешког.
Свој велики допринос изградњи ове светиње дали су и српски монаси са Косова, који су овде пронашли уточиште после Косовске битке 1389. године. Мошти Светог Сергеја Радоњешког налазе се поред иконостаса који је он израдио током свог живота. Приметио сам да је у њега урезбарио и једну духовну нит, што се протеже од иконостаса до верника, и која је доспела право у средиште моје душе. Русима ово место даје велику духовну наду. Овде они изговарају на стотине молитава с уздањем у Божју милост, надајући се да ће им Бог опростити грехе учињене у прошлости. Моле се за своје спасење и духовно васкрсење Русије.
Гледао сам како је кивоту са светим моштима пришао мали дечак, који се издвојио из групе, и спустио се поред кивота на колена како би из своје перспективе могао да га целива. Као да сам чуо дечакову молитву:

„О, велики Свети Сергије Радоњешки, ја сам још увек мали, дотрчао сам до тебе, да те видим и поздравим. И данас сам дошао к теби да те замолим да чуваш нашу Лавру и наш народ.”

Обилазећи православну Русију, једно јутро сам дочекао у малом месту Дивејеву, недалеко од Нижњег Новгорода.
Овде свака сумња нестаје, а вера се учвршћује. Довољно је отворити очи и гледати.“


Портал „Прозор у Русију“ се срдачно захваљује Ненаду Бадовинцу на сарадњи!