Божана Лазић: Русија ме учи, обликује и изазива да будем боља верзија себе

„Не знам да ли је битно и сматра ли се успјехом то што сам први извођач на хармоници који свира и пише транскрипције композиција Мокрањца… Ма, има много тога, и све како гледам слике, присјећам се тако нечега… а и не мора се то помињати!“

Хајде да заједно заронимо у ту дубину хармонике, у тоналност у којој живи Божана Лазић, и сазнамо како се родила љубав према Русији и руском језику.

„Добар дан. Зовем се Божана Лазић и поријеклом сам из Богутовог Села (Угљевик), малог, али душом пространо богатог краја у Републици Српској.

Тренутно живим у Москви, гдје као студент друге године асистентуре-стажировке на одсјеку за хармонику, на Руској академији музике „Гњесин“, настављам своје музичко путовање – пут који ме обликовао не само као уметницу,
већ и као човјека. Волим да кажем да ме је хармоника научила да дишем у тоновима. У њој постоји нешто исконско, народно, али и дубоко савремено – она је инструмент душе, у којој тишина није празнина, већ пуноћа која претходи звуку.“

 Зашто је твоја одлука да студираш, односно наставиш професионално усавршавање пала управо на Русију?

„Врло често одлуке не доносимо ми — већ нас Нешто дубоко у нама поведе, тихо и упорно. За мене је Русија одувијек имала неку магнетску снагу. Не само као земља велике историје и културе, већ као простор у којем музика још увијек има тежину тишине која јој претходи. Када сам први пут чула руске интерпретаторе класичне музике на хармоници, осјетила сам да ту постоји нешто више од технике, више од знања — постоји дух. Та дубина израза, та снага емоције која не вришти, него трепти у сваком тону — управо је то оно што сам тражила и у чему сам препознала себе.

Академија „Гњесин“ у Москви једна је од најпризнатијих институција те врсте у свијету. Бити окружена професорима који не подучавају само музику, већ и начин да се кроз музику живи, за мене је благослов Божији. Овдје се не ствара у журби, не вјерује се у пречице — постоји стрпљење, истрајност, посвећеност. А то је, чини ми се, данас ријеткост. Русија ме је привукла јер овдје осјећам да умјетност још увијек има светост. И у том простору, између дисциплине и надахнућа, ја сам пронашла своје мјесто.“

На који начин си сазнала за програм за странце који желе да студирају у Русији? И да ли си имала неке потешкоће или бојазни приликом пријављивања за квоту?

„Први пут сам о могућности студирања у Русији почела да размишљам након што ми је моја професорка Данијела Ракић сасвим искрено и директно рекла да и ја треба да студирам у Русији, као и она. У том тренутку нисам имала јасну слику шта све такав корак носи, али њене ријечи су ме дубоко мотивисале. То није била само професионална препорука, већ позив да пређем границу сопственог комфора и уђем у нешто веће. Од тог тренутка сам почела да истражујем, распитујем се, слушам. Посебно ми је значило искуство пријатеља Алексе Мирковића који је тада студирао у Санкт Петербургу, — кроз његове приче добила сам слику не само о самом програму, већ и о животу студената, атмосфери на факултету, односима између професора и ученика, па чак и о томе како изгледа један обичан дан у том окружењу.

Званичне информације сам потражила у Руском дому у Београду, који се показао као изузетно корисна подршка.
Љубазно су ми објаснили читав поступак пријављивања, неопходне документе и рокове, и све оно што је, на први поглед, дјеловало као тежак и далек процес — одједном је постало оствариво.“

Наравно, било је страха. Сасвим је природно — напустити познато, своје окружење, људе, језик, и преселити се у огроман град као што је Москва. Али тај страх није био препрека. Напротив — био је доказ да ми је стало. А кад човјек нешто истински жели, сваки изазов постаје корак напријед. Данас, када се осврнем на тај период одлучивања, видим колико су тихи разговори, искрени савјети и подршке у правом тренутку били пресудни. Без њих, можда не бих била овдје гдје јесам — у земљи која ме учи, обликује и свакодневно изазива да будем боља верзија себе, као музичар и као човјек.

Услови живота у Москви и ниво предавања на факултету: да ли су се оправдала твоја очекивања?

„Прије него што сам дошла у Москву, нисам имала велика очекивања — више сам носила у себи тиха питања. “Хоћу ли моћи? Да ли је то моје мјесто? Да ли ће овај град, толико велики и гласан, разумјети тишину из које ја долазим и свирам?” Данас, с временске дистанце, могу рећи да ми је Москва дала управо оно што ми је било потребно — не оно што сам очекивала, већ оно што ме је обликовало.

Живот овдје није тих и спор, али има своју унутрашњу поетику. Улице су ужурбане, дан брзо прође, али кад нађеш свој ритам, тај град те загрли на свој, помало строг али искрен начин. Научиш да цијениш тренутке — чашу чаја у касним вечерњим сатима, прве пахуље, звук хармонике у празној сали.

На академији сам осјетила шта значи када се музици прилази са поштовањем које је готово свето. Предавања нису само техничке лекције — она су сусрети. Са собом, са традицијом, са дубљим смислом онога што радим. Понекад је довољан један коментар професора да ти се читава интерпретација окрене унутра, ка суштини.

Дакле, очекивања су се испунила, али оно што је важније — она су се у ходу промијенила. Постала су тиша, дубља, зрелија. А с њима сам расла и ја.“

Испричај нам нешто више о адаптацији у граду, на факултету. На који начин Росотрудничество помаже студентима у томе?

„Први мјесеци у Москви били су пуни изазова — нов језик у свакодневици, другачији ритам града, академске обавезе које траже пуну посвећеност. Али уз вријеме и вољу, град је почео да ми открива свој ритам, а факултет — своју дубину. У том процесу, подршка Росотрудничества била је, и још увијек јесте, драгоцјена. Њихова отвореност, јасна комуникација и спремност да одговоре на свако питање, учинили су да се брже снађем и осјетим сигурније. Нисам имала осјећај да сам само странац у великом систему, већ дио заједнице која жели да растем и у којој желим да останем.“

Шта је оно што би посебно издвојила у вези школовања у Русији?

„Оно што бих посебно издвојила у вези са школовањем у Русији јесте однос према музици као озбиљној, дубокој и духовној дјелатности. Овдје професори не очекују од нас само техничку прецизност, већ траже искреност у изразу, индивидуалност и унутрашњу посвећеност. Сваки час је прилика за разговор — не само о музици, већ и о етици, култури, историји. То су сусрети који обликују личност, а не само извођача. Такође, оно што ми много значи јесте традиција — дубока веза са великим школама, педагозима, интерпретаторима. Овдје се све надовезује: генерације уче једне од других, и та нит живог знања се не прекида. У таквом окружењу, осјећам се не као „једна у низу“, већ као дио једне велике, озбиљне музичке приче. И то је, за младу особу која тражи свој глас, можда и највредније.“

На шта млади људи треба да обрате пажњу, уколико се одлуче да студирају у Русији?

„Када сам долазила, нисам знала шта да очекујем — а сада, не знам како бих без свега што ми је ова земља дала. Русија ме научила стрпљењу, тишини, дубини.

Младима бих рекла: ако вас нешто унутра зове ка овом простору, слушајте тај глас. Овдје се не стиже случајно.

Неће све бити лако, али хоће бити вриједно. А временом, ова земља престаје да буде туђа — и постаје други дом.“

О језику: баријера или не?

„Српски и руски језик су као рођаци — не исти, али блиски. Када дођеш у Русију, већ ти је много тога звучно познато. Та сличност пуно помаже — и у разумевању, и у прилагођавању. Не осјећаш се изгубљено. Наравно, има ријечи које значе нешто сасвим друго, и понекад дође до симпатичних неспоразума, али баш кроз то учиш и памтиш. За нас који долазимо из Србије или региона, руски није стран језик — он нам је негде у уху одувек. Само треба мало труда да „прохода“ у нама.“

Прошла година је за Божану била богата наступима на фестивалима: на чувеном фестивалу «Московска јесен» свирала је две премијере, дебитовала је у “Кремљовском” дворцу у оквиру фестивала “Пут на Јалту”, учесник је 1. Фестивала српске културе и традиције “Свети Сава”, који се одржао у Симферопољу. Списак њених признања је позамашан, представљамо вам један део. 

Добитница је Признања Министарства просвете и културе Републике Српске и Председника Владе Републике Српске.
Добитница је две Златне медаље „Филип Вишњић” за опште признати рад и дела која су од посебног значаја за Општину Угљевик. Добитница је Дипломе „Вук Караџић” за постигнуте одличне резултате у образовању.
Укупан број награда које је освојила на интернационалним фестивалима, у области музике, је 98, од којих истиче:
Прво место на Републичком такмичењу, Бања Лука (БиХ), 2013.
Прво место на Међународном такмичењу, Минхен (Немачка), 2013.
Друго место на фестивалу хармонике, Викторија, (Канада), 2015.
Друго место на Интернационалном такмичењу хармонике, Аустралија, 2021.
Гран-при на Међународном такмичењу, Јекатеринбург, (Русија), 2015.
Прво место на Државном такмичењу, Беч (Аустрија), 2016.
Прво место на Интернационалном фестивалу МехФест, Београд (Србија), 2019.
Прво место на Интернационалном фестивалу Vivaacordeon, Софија (Бугарска), 2019.
Прво место на Међународном фестивалу АкордеонАрт, (БиХ), 2021.
Прво место на Интернационалном фестивалу Ozornye garmony, Белорусија, 2021.
Прво место на Купу Јурија Вострелова (Омск, Русија), 2023. година