Овај лингвиста могао је да научи било који језик за неколико сати!
Још у детињству, говорили су да нема дара за језике, а испоставило се да је реч о изузетном генију – човеку који је, између осталог, управо научио и прве компјутерске системе да препознају руски језик.
Реч „Окно“ (срп. прозор).
Именица, нежива, средњег рода, друга деклинација (тип деклинације 1*d по класификацији А. А. Зализњака).
Данас, када у претраживач унесете било коју реч на руском језику, међу њеним граматичким одликама готово неизоставно ћете пронаћи и податак о типу по класификацији Андреја Анатољевича Зализњака.
Дар за језике
Ко је био тај загонетни човек? Андреј Анатољевич Зализњак (1935–2017) био је лингвиста, врхунски стручњак за руски језик и његову историју. Поред матерњег језика, течно је говорио енглески, француски, шведски и арапски, а владао је и староперсијским клинастим писмом. Цео свој живот посветио је лингвистици, радећи са жаром истинског истраживача. Према сведочењима савременика, преминуо је за радним столом, уносећи последње исправке у рукопис.
Андреј Анатољевич је сматрао да се било који језик може савладати за свега неколико сати – чак и арапски. Развио је сопствени метод учења и успешно га примењивао у раду са студентима. Његова страст према језицима настала је готово случајно. Као школарац, након потреса мозга, дуго је морао да мирује код куће. У руке му је доспео уџбеник француског језика – и из досаде га је научио напамет.
Човек који је научио компјутере да читају
Завршио је Филолошки факултет Московског државног универзитета, а затим је, у оквиру академске размене, боравио у Француској. Тамо му је понуђено да сам предаје руски језик. Размишљајући како Французима да објасни систем падежа, саставио је сопствени речник на картонским картицама – из чега је касније настала идеја о новој граматичкој класификацији.
Његов „Граматички речник руског језика“ постао је темељ за проверу правописа и аутоматско препознавање текста у првим руским компјутерским претраживачким системима.
Стручњак за древне језике
Једна од његових највећих научних страсти биле су брезове грамоте Старе Русије. И њих је открио случајно – захваљујући пријатељу који му је скренуо пажњу на тај материјал. Живописне поруке из XI и XII века постале су једна од централних тема његовог истраживања, а један од његових највећих успеха било је дешифровање текста над којим се Академија наука безуспешно ломила готово четири деценије.
Тако је „кабинетски“ лингвиста почео да учествује у археолошким експедицијама у Великом Новгороду у потрази за новим грамотама, док су његова предавања о открићима на Московском универзитету редовно окупљала препуне сале.
Са изузетном прецизношћу Зализњак је проучио и „Слово о полку Игорове“, један од најстаријих споменика руске књижевности. За тај рад добио је Државну награду Руске Федерације. Истраживању је приступио из чисте радозналости – желео је да утврди да ли је реч о аутентичном документу, будући да се та расправа често појављивала у јавности.
Ипак, његово научно поље није се ограничавало само на староруски језик. Бавио се и санскритом, старојеврејским, староиндиjским, као и бројним другим древним језицима.
