Једна од најдубљих тачака Атлантског океана носи име Сергеја Вавилова. Зашто?

Ово име добила је у част истраживачког брода „Академик Сергеј Вавилов“, који је годинама пловио и радио у овом подручју, као и Сергеја Ивановича Вавилова, председника Академије наука СССР-а. Разјашњење имена овде је од кључне важности, јер у Русији постоје два велика Вавилова: познати генетичар, ботаничар и оплемењивач биљака Николај Вавилов и његов ништа мање познати млађи брат, Сергеј Вавилов (1891–1951), физичар и „отац совјетске оптике“.

Браћа Вавилов рођена су у Москви, у породици имућног трговца. Сергеј је завршио Физичко-математички факултет Московског универзитета. Главна тема његових истраживања била је природа светлости. Двадесетих година прошлог века почео је да проучава луминисценцију — појаву при којој материја упија енергију, а затим је ослобађа у виду светлости. Открио је и фундаментални закон који је по њему добио име. Вавиловљев закон утврђује зависност енергетског приноса светлости од таласне дужине светлости која изазива њено зрачење. Овај закон постао је једно од основних начела физичке оптике.

Ипак, најпознатије Вавиловљево достигнуће повезано је са Вавиловљево–Черенковљевим ефектом. Године 1933. предложио је свом постдипломцу Павлу Черенкову да проучава светлуцање раствора соли уранијума под дејством гама-зрачења. Када је Черенков уочио слабу плавичасту светлост која није нестајала чак ни у потпуно чистим течностима, пожелео је да промени тему, сматрајући да је реч о сметњи у експерименту. Међутим, Вавилов је инсистирао да наставе истраживања и први схватио да није реч о луминисценцији, већ о сасвим новом физичком феномену.

Ово зрачење настаје када се наелектрисана честица креће кроз провидну средину брзином већом од брзине светлости у тој средини. Вавиловљево–Черенковљево зрачење представља заједничко зрачење великог броја атома средине распоређених дуж путање честице, под дејством њеног електричног поља. Дакле, непосредни извор зрачења није сама честица, већ средина кроз коју се она креће. Ова појава слична је оној која настаје на површини воде када се чамац креће кроз њу: чамац ствара талас који се шири површином воде.

За ово откриће Павел Черенков, Игор Там и Иља Франк добили су Нобелову награду за физику 1958. године, након смрти Вавилова.

Сам научник није био само изузетан експериментатор већ и успешан организатор научног рада. Године 1932. постао је академик, а 1945. године изабран је за председника Академије наука СССР-а, највише научне установе у земљи. На том положају руководио је обновом совјетске науке после Другог светског рата. Основао је и Физички институт Академије наука, познат под скраћеницом ФИАН.