Како је совјетски хирург спасао пацијента крвљу преминулог човека
Почетком XX века, преливање крви било је сложен и ризичан поступак. Није било залиха сачуване крви које би могле да се чувају у болницама. Зато је пацијента могао да спасе само живи давалац који би се у том тренутку нашао у близини, али одговарајућег даваоца није увек било могуће брзо пронаћи. У хитним случајевима болесници су умирали не дочекавши помоћ.
Током двадесетих година XX века, совјетски хирург Владимир Шамов изводио је огледе са преливањем крви на псима. У једном од њих готово је потпуно извукао крв из једног пса, а затим му је прелио крв другог пса, који је у том тренутку већ неколико сати био мртав. Пас је преживео. Шамов је тако доказао да крв преминулог човека у првим сатима након смрти остаје стерилна и да је и даље способна да преноси кисеоник. Ипак, није се усудио да ову методу примени на човеку, свестан да би га, у случају неуспеха, могло очекивати кривично гоњење.
Сергеј Јудин
На човеку је ову методу први применио Сергеј Јудин, тадашњи главни хирург московскогИнститута за хитну помоћ „Склифосовски”. Сазнавши за Шамовљеве експерименте, Јудин се заинтересовао за њих.
Двадесет трећег марта 1930. године у његову болницу довезен је тридесеттрогодишњи мушкарац који је покушао да изврши самоубиство и изгубио велику количину крви. Био је на самрти. Живог даваоца није било у близини. У исто време, у оближњу мртвачницу донето је тело шездесетогодишњег мушкарца који је преминуо од срчане слабости. Јудин је тада донео ризичну одлуку.
Преливање које је ушло у историју
Када је хирург започео трансфузију, пацијент је већ био на самрти; била је то трка с временом. Јудин се касније присећао да је, након што је пацијенту унео половину крви узете од преминулог човека, „тен настрадалог попримио ружичасту боју, дисање постало мирније и дубље, а до краја трансфузије се потпуно освестио”. Неколико дана касније, особа која је покушала самоубиство отпуштена је из болнице.
Био је то први у свету документован случај успешног преливања крви преминулог човека живом пацијенту.
После овог првог успеха Јудин и његове колеге наставили су да примењују ову методу. До краја 1930. године известили су о неколико успешних преливања, а до 1932. године њихов број достигао је две стотине. Укупно је у Институту „Склифосовски“ обављено више од 40.000 оваквих преливања.