Пет чињеница о „руској Грети Гарбо“
1. Од детињства је желела да буде „велика глумица“
Будућа звезда рођена је у Москви 1936. године. О детињству говори мало, тек понекад издвоји поједине слике из тог периода: сећа се како је њена мајка у јесен 1941. године пешке ишла из Москве у Владимир, где је Алла живела код баке. Када су се коначно среле, мајка ју је узела у наручје и упитала: „Девојчице, где ти је мама?“ А она је, са карактеристичним руским изговором, одговорила: „Дааалеко!“
Када су је са пет година питали шта жели да буде кад порасте, девојчица је без размишљања изговарала у једном даху: „великаглумица“. Похађала је драмску секцију, где је због недостатка дечака играла мушке улоге, а учила је и у балетској школи при Музичком театру „Станиславски и Немирович-Данченко“.
Ипак, нису је примили на позоришну школу због лоше дикције. Тако се нашла на Економском факултету Московског државног универзитета. Али ни тамо није могла да побегне од свог сна: представе универзитетског студентског театра привлачиле су публику из целе Москве.
2. Тридесет година провела је у Театру на Таганки
Године 1959. Демидова је уписала Вишу позоришну школу „Борис Шчукин“. Њена дипломска представа била је „Добри човек из Сечуана“ у режији Јурија Љубимова. Управо са том представом почела је историја Театра на Таганки.
Блистала је у „Вишњику“ у режији Анатолија Ефроса, а много је играла и са легендарним глумцем и бардом Владимиром Висоцким. Заједно су, између осталог, тумачили главне улоге у „Хамлету“. Критика је одушевљено писала да је Демидова створила ново тумачење овог лика и показала како „бистар ум престаје да служи истини и почиње да служи химерима“.
3. Одбила је улогу код Тарковског
Глумица је била веома избирљива када је реч о улогама. „Обично се каже да су глумци мрачни, али машта нечим мора да се храни. То је једино занимање у којем резултат није одвојен од материјала. Ми стварамо од самих себе, од свог тела… Уосталом, тајна је у томе од чега се састоји улога. … Довољан је један покрет да се схвати човек“, говорила је она.
Редитељ Андреј Тарковски понудио је Демидовој улогу јуродиве у филму „Андреј Рубљов“. Она је, међутим, одбила. „Сада бих устала и потрчала, без икаквог размишљања“, признала је касније.
Ипак, касније је играла у Тарковсковом „Огледалу“, где је тумачила Лизавету Павловну, службеницу у штампарији. Понуда за филмске улоге није јој недостајало. Мајстор суптилних психолошких нијанси, краљица геста и глумица која је умела да пронађе нову дубину у лику — све је то била Демидова. У њеном тумачењу чак су и мале улоге добијале пуну снагу и сложеност, било да је реч о госпођи Лори Лајнс из „Пса Баскервила“ или леди Малборо, политички утицајној личности у филму „Чаша воде“.
4. Основала је сопствени театар
У Театру на Таганки Демидова је радила до 1992. године, а потом се посветила сопственим пројектима, међу којима је и њен Ауторски театар. Креирала је програме у којима је спајала поезију и музику. Тако је са сцене, на пример, извођен „Реквијем“ Ане Ахматове уз музику Вивалдија. Једну од представа Театра на Таганки — Цветајеву „Федру“, коју је за њу режирао Роман Виктјук — откупила је како би могла самостално да одлучује о њеном даљем извођењу. Током деведесетих Демидова је почела да сарађује са грчким редитељем Теодоросом Терзопулосом. Године 2014. учествовала је у његовој представи „Носферату“ у Пермском театру опере и балета, где је тумачила улогу Корифеја.
5. Ауторка је књига
Њена прва књига „Друга стварност“, у којој је размишљала о глумачком позиву, објављена је 1980. године. У њеној библиографији налазе се аутобиографска проза, као и сећања на колеге, глумце Инокентија Смоктуновског и Владимира Висоцког. У књизи „Ахматовљева огледала“ размишља о стваралаштву песникиње и сопственом тумачењу њене „Поеме без јунака“. „Ја „Поему“ разлажем као што бих разлагала улогу коју је неко други осмислио и отелотворио на папиру — али не ја. А да бих ту улогу одиграла, морам да је „присвојим“, да је изнова осмислим за себе, разложим на појединачне делове и ликове, на оштре сударе противречних осећања и тако даље — односно да урадим све оно што је саставни део мог глумачког позива“, писала је Демидова.