Зашто је патријарх Никон иконама „вадио очи“?

Средином XVII века на челу Руске православне цркве налазио се патријарх Никон. Рођен је на селу, али је захваљујући својој интелигенцији и одлучности постао поглавар Цркве и најближи саветник цара Алексеја Михајловича. Покренуо је обимне црквене реформе са циљем да руске богослужбене обреде усклади са грчким узорима, које је сматрао старијим и исправнијим. Те реформе су касније довеле до великог раскола, јер је део верника, познат као староверци, одбио да их прихвати.

Икона Карпа Золотарјова „Богородица са дететом“ (крај 17. века, Централни музеј археологије и астрономије), насликана на дрвету и светлој подлози. Упечатљив пример фрјажског стила.

Један од најдраматичнијих догађаја тог периода била је Никонова борба против такозваних „фрјашких“ икона. Под утицајем западноевропске уметности, поједини руски иконописци почели су да приказују светитеље у реалистичнијем и природнијем маниру, по узору на италијанско сликарство. Такве иконе називане су „фрјашким“, према старом називу фрјазин, којим су означавани странци, нарочито Италијани.

Међутим, Никона није највише узнемиравао сам стил сликања. На појединим иконама у ликовима светитеља препознавале су се црте стварних људи – угледних и богатих људи који су позирали сликарима. Патријарх је то сматрао светогрђем и претварањем свете иконе у обичан световни портрет.

Патријарх Никон у манастиру Нови Јерусалим.

У лето 1654. године Никон је наредио да се одузму све иконе насликане у таквом, по његовом мишљењу, „јеретичком“ стилу. Сакупљане су из домова бојара, али и обичних грађана. Очевидац ових догађаја био је сиријски архиђакон Павле Алепски, који је током свог путовања по Русији оставио драгоцено сведочанство о ономе што је видео.

Према његовим записима, Никон је лично учествовао у уништавању икона. Својом руком је пробадао очи на ликовима светитеља, а затим је наредио царским стрелцима да унакажене иконе носе улицама Москве. Истовремено су гласници објављивали наредбу да ће свако ко убудуће буде сликао или чувао такве иконе бити строго кажњен. На тај начин Никон није желео само да искорени оно што је сматрао јереси, већ и да јавним примером заплаши народ.

Павле Алепски бележи да је патријарх многе од тих икона разбијао у комаде и бацао у ватру. Његова суровост оставила је снажан утисак и на самог цара Алексеја Михајловича, који је интервенисао и наредио да се иконе не спаљују, већ да се сахране у земљу, како се иначе поступало са дотрајалим и оштећеним иконама које више није било могуће обновити. Поједине иконе нису биле потпуно уништене. Са њих је уклањан горњи слој боје, након чега су преко њега осликавани нови ликови, у складу са строгим византијским канонима.

Портрет цара Алексеја Михајловича

Коначну осуду „фрјашких“ икона изрекао је Црквени сабор 1656. године. Сабор је званично бацио анатему, односно црквено проклетство, на све који би убудуће сликали или поседовали иконе у „западном“ стилу. Преостале такве иконе проглашене су јеретичким и осуђене на уништење.