Да ли је тачно да су Совјети јели црни кавијар кашикама?

Данас се црни кавијар сматра скупом посластицом коју мало ко може приуштити. У чувеном совјетском филму „Бело сунце пустиње“ (1969) Владимира Мотиља, главни јунак тера себе да једе црни кавијар кашиком из велике чиније. Чак се жали да не може сваки дан да једе тај „проклети“ кавијар; толико му је већ било мука од њега. Радња филма одвија се на обали Каспијског мора, где је убрано 90% од укупне количине црног кавијара у СССР-у. 

Главна ствар није близина места бербе кавијара, већ чињеница да је од средине 1920-их, па све до почетка 1980-их црног кавијара било у изобиљу у СССР-у како се популација јесетри повећавала. Крајем 1929. СССР је извезао око 800 тона црног кавијара, зарађујући милијарду долара у чврстој валути у данашњим условима. Црни кавијар је наведен као један од десет кључних совјетских извозних производа. 

Просечни Совјета могао је да купи теглу црног кавијара, а да се то уопште не одрази на његов породични буџет; и то није била мала тегла. Кавијар се у продавницама продавао на велико, а многи грађани некадашњег Совјетског Савеза сећају се тролитарских тегли црног кавијара које су њихови родитељи доносили кући. 

Совјетски педијатри су препоручивали малој деци да једу кавијар како би спречили анемију, јер је био вредан извор гвожђа и других важних минерала потребних за добро здравље. Током Другог светског рата и после рата, црни кавијар је био укључен у оброке за чланове посаде подморница, пилоте и поларне истраживаче. 

Цена црног кавијара у совјетским временима била је прилично приступачна. Педесетих година прошлог века коштао је само два пута више од црвеног кавијара. Крајем 1970-их, мала тегла црног кавијара коштала је 4,5 рубаља – отприлике колико и флаша вотке. 

Период обиља кавијара, међутим, завршио се 1980-их, због бројних фактора: криволов; смањење броја јесетри; а потоња владина забрана риболова учинила га је практично неприуштивим за већину Руса.