Како је жена са инвалидитетом спасила 17 рањених совјетских војника
У октобру 1941. године Немци су окупирали село Јурјевско, југозападно од Москве. Седамнаест тешко рањених совјетских војника, заробљеника, оставили су у храму. Мештани су их потом пренели у напуштену кућу. Нико није желео да брине о њима, осим Пелагеје Брагине.
„Дошла сам до њих: мирис труле крви, трулог гноја, урина и фецеса ударио ми је у нос. Војници су лежали на поду, на прљавом сену. Никоме нису били потребни, сви су их напустили“, присећала се она.
Пелагеја је бринула о њима како је умела и могла. Лечила их је лековитим биљем и свиме што је успевала да набави, прала завоје натопљене крвљу и поново их користила. То је за њу био прави херојски подвиг — у младости је оболела од туберкулозе кости у нози и остала доживотни инвалид. Убрзо су јој комшије и становници оближњих села, као и партизани који су такође сазнали за њену импровизовану болницу, почели опрезно да помажу.
За кућу у којој су били рањени знали су и Немци, али нису предузимали ништа. Једино је сеоски старешина претио да ће, чим се војници опораве, бити послати у логор за ратне заробљенике.
Сваког јутра Пелагеја се будила са мишљу да би управо тог дана нацисти могли да се обрачунају са њеним штићеницима. Када би немачки војници завирили у кућу, молила је Црвеноармејце да се окрену, затворе очи и верују да ће њихови ускоро доћи.
Најопаснији тренутак догодио се 1. јануара 1942. године, током совјетске противофанзиве код Москве. Немачка колона се повлачила кроз село, а у кућу су утрчали војници са официром. Пелагеју је обузела мисао да ће сада рањене сигурно побити. Бацила се пред њих, покушавајући да их заштити сопственим телом: „У том тренутку била сам спремна на све. Њихов живот био је мој живот. Ако живимо — нека сви живимо. Ако умиремо — нека прво умрем ја.“ Срећом, све се добро завршило. Три дана касније у Јурјевско је ушла Црвена армија.
