Како је ратовао Лав Толстој
Гроф Толстој је први пут отишао у рат 1851. године. Заједно са својим братом, артиљеријским официром Николајем, стигао је на Кавказ, где се годинама водила брутална борба против побуњених горштака.
Будући писац је учествовао у окршајима као добровољац, а затим је положио потребне испите и добио чин артиљеријског подофицира.
У бици на реци Мичик, Толстој умало није погинуо, а у клисури Ханкала је упао у заседу и једва је спасио живу главу. „Коначно сам пронашао узбуђење“, описао је он своју службу.
Његова команда је више пута желела да га препоручи за награду, али он је презирао дисциплину и рутинске дужности. Чак је једном ухапшен због напуштања положаја без дозволе.
Након избијања Кримског рата, писац, сада заставник, распоређен је у Дунавску армију и послат на Балкан, где је учествовао у опсади турске тврђаве у бугарској Силистри.
„Тачно три месеца... беспосличарења и живота којим не могу бити задовољан... Ако за три дана не учиним ништа за добробит других, убићу се. Помози ми, Господе“, јадиковао је Толстој. И обезбедио је премештај у опкољени Севастопољ.
Тамо је командовао батеријом на 4. бастиону, једној од кључних тачака у одбрамбеном систему града. За своју „присебност и сналажљивост“ одликован је Орденом Свете Ане 4. степена.
Током пауза између битака Толстој је написао своје чувене „Севастопољске приче“, где је описао рат „не у уредним, лепим и савршеним стројевима, уз музику и бубњеве, са лепршавим заставама и генералима који јашу, већ... у његовом правом облику — у крви, у патњи, у смрти...“
Крајем 1856. године, поручник Толстој је заувек напустио војну службу.
