Зашто су православни „протестанти“ били најбогатији људи у Руском царству?
Ко су били староверци?
Средином XVII века у Руској православној цркви дошло је до раскола. Његов непосредни узрок биле су реформе патријарха Никона. Након доласка татарско-монголског народа црквени обреди у Русији нису били у потпуности уједначени, а разлике су понекад биле веома значајне. Никон је настојао да их усклади са грчким узором. Тако је увео крсно знамење са три прста уместо дотадашњег са два, заменио велике метаније малим метанијама и извршио измене у богослужбеним књигама.
Део верника, предвођен протојерејем Авакумом, ове новине је доживео као „кварење вере“ и одбио да их прихвати. Због тога су његове присталице проглашене расколницима и изложене прогонима државе и званичне Цркве, који су трајали све до 1905. године. У том смислу, староверце понекад називају и „православним протестантима“ — не зато што су блиски западном протестантизму, већ зато што су, попут протестаната, устали против црквених реформи наметнутих „одозго“ и бранили право на сопствено верско предање.
Парадоксално, управо су прогони и принудна изолованост поставили темеље будућем економском успону старовераца. Током XVIII и XIX века из њихових заједница потекли су неки од најбогатијих људи Руске Империје — трговци, индустријалци и предузетници који су, по оценама појединих историчара, имали значајну улогу у настанку руског капитализма. Затворене и чврсто повезане заједнице, међусобно поверење, беспрекорна пословна репутација и спремност да се помогне једноверцима створили су особену предузетничку културу. Она је староверцима омогућила да постепено стекну значајан удео у индустријском и трговачком капиталу земље.
Према проценама појединих истраживача, почетком XX века у рукама старовераца налазило се чак 64 одсто укупног капитала Руске Империје.
Најбогатије династије
Морозови су се прославили не само као најбогатији људи у земљи, већ и као страствени колекционари. Њихове збирке западноевропског сликарства, у којима су се налазила дела Ван Гога, Пикаса и Матиса, као и болнице, позоришта и библиотеке подигнуте њиховим средствима, у великој су мери обликовале културни изглед Москве.
Рјабушински се најчешће повезују са текстилном производњом, банкарством, дрвном и стакларском индустријом, као и са оснивањем прве фабрике аутомобила у земљи — АМО, будућег ЗИЛ-а. У историју су ушли не само као „руски Ротшилди“, већ и као велики колекционари.
Бугрови, нижњеновгородски млинари и трговци житом, издвајали су чак половину својих прихода за изградњу преноћишта за сиромашне, домова, болница и првог бесплатног градског водовода. Николај Бугров поклонио је Нижњем Новгороду калдрмисане улице и остао упамћен као најчувенији добротвор овог града.
Кузњецови, познати као „краљеви порцелана“ Руске Империје, створили су највећу производњу порцелана у Европи. Истовремено су за своје раднике подизали школе, болнице, прихватилишта и храмове, издвајајући за то знатна средства.
Сава Мамонтов изградио је железничку пругу Москва–Архангељск и основао Московску приватну руску оперу. Његово подмосковско имање Абрамцево временом је постало једно од средишта руског уметничког живота. Ту су до пуног изражаја дошли Виктора Васњецов, Валентина Серова и Константин Коровин, као и чувени певач Фјодор Шаљапин.
Како су успели да стекну богатство
Феномен економског успеха често се објашњава њиховим начином друштвеног организовања. Пре свега, верска заједница, суочена са непрестаним прогонима државе и Цркве, временом је прерасла у снажан ослонац узајамне помоћи и поверења. Управо је заједница почетницима у трговини обезбеђивала почетни капитал, па није било потребе да се обраћају државним или приватним банкама. Везе унутар заједнице омогућавале су да се послови често склапају и без писаних уговора — на основу угледа и дате речи. Тиме су се знатно смањивали и трошкови и пословни ризици.
Други важан чинилац била је верска етика, која је обликовала посебан однос према раду и богатству. Предузетништво су доживљавали као испуњавање „свете дужности пред Богом“, док је рад сматран делатношћу која човека води спасењу душе. Такво схватање додатно су подупирали дисциплина, штедљивост и спремност на истрајан рад. Све то је стварало особен образац предузетника — рационалног и усмереног на рад, а далеког од разметљивог раскоша и расипништва.
Трећи чинилац била је принудна изолованост. Држава је вековима староверцима наметала двоструке порезе, поништавала њихове тестаменте и на различите начине ограничавала њихова права, приморавајући их да траже области у којима би могли да очувају самосталност. Парадоксално, управо та друштвена маргинализација допринела је њиховом економском успону.
Економисти су више пута указивали на то да прогоњене или маргинализоване групе неретко постижу запажене успехе у пословању, нарочито у трговини. Принудна повезаност и чврсто међусобно поверење унутар заједнице могу им, наиме, пружити предност у односу на већину која није тако чврсто повезана. Староверци су се тако нашли у положају верске мањине за коју је предузетништво временом постало не само пут ка материјалном благостању, већ и начин да обезбеде опстанак заједнице и сачувају своју веру.