Пет страхова руских царева
1. Страх од завере и насилне смрти
Страх од губитка престола и живота пратио је готово сваког владара почев од Ивана Грозног. Цар, чије је детињство прошло у сенци бојарских интрига, до краја живота претворио се у дубоко сумњичавог човека. Завере је видео свуда око себе и против њих се борио уз помоћ терора.
У XVIII веку, у доба дворских преврата, појавио се страх од убиства ноћу. Царица Јелисавета Петровна, која је дошла на власт уз помоћ гардијског преврата, до краја живота страховала је да ће доживети исту судбину. Њен сестрић, Петар III, такође је живео у сталном ишчекивању опасности — и свргнут је и убијен, управо онако како је и слутио.
Павле I се плашио тровања, а на крају је убијен у завери које се толико плашио.
Император Александар II, који је у историји остао познат као „Ослободилац“ (јер је укинуо кметство), преживео је седам покушаја атентата. Последњи је био кобан. Његов син Александар III наследио је од оца страх од цароубиства.
2. Страх од народних побуна и револуције
Николај I је после устанка декабриста, који се догодио већ првог дана његове владавине, искрено страховао од „револуционарне заразе“ која је долазила из Европе. Заверу је видео чак и у либералним расправама и настојао је да Русију што више очува непромењеном.
Овај страх наследио је и његов унук Александар III, који је после очеве погибије коначно поверовао да либерални уступци воде ка пропасти династије. Зато је започео политику такозваних „контрареформи“.
Последњи руски цар, Николај II, иако је такође делио овај страх, испољавао га је на другачији начин. Плашио се сукоба са друштвом, али истовремено није веровао ни парламенту ни сопственим министрима. Није се одлучивао на одлучне мере, што је у великој мери допринело избијању револуције.
3. Терет кривице и трауме из детињства
Најупечатљивији пример тешког детињства био је Павле I. Одмах после рођења поверен је на старање дадиљама, које су дечака плашиле причама о кућним духовима и привиђењима. Као последица тога, израстао је у узнемиреног и неповерљивог човека.
Његов син Александар I носио је тежак терет због очевог убиства. Осећај кривице пратио га је читавог живота. Није се плашио смрти, већ казне и искупљења — што га је на крају окренуло мистицизму.
Николај II одрастао је у сенци свог снажног оца Александра III и од детињства је страховао да неће испунити његова очекивања. Себе је доживљавао као слабог и недовољно спремног за власт. Та несигурност довела је до неодлучности која се у пресудним тренуцима претварала у кобно нечињење.
4. Ирационални страхови
Ови необични страхови нису били непосредно повезани са политиком, али су снажно утицали на свакодневни живот монарха.
Петар I, џински растом и велики реформатор, имао је паничан страх од бубашваба — при њиховом појављивању готово би губио свест и бежао из просторије. До четрнаесте године плашио се воде, али је успео да савлада тај страх и створи руску флоту. Такође није волео високе таванице.
Јелисавета Петровна се плашила мрака, па никада није остајала сама у спаваћој соби. Петар III се плашио топовске паљбе, што је за једног војника било необично.
Николај I се, према неким сведочанствима, плашио хладне хране и наглих звукова.
5. Страх од натприродног
За многе руске цареве била је заједничка вера у предзнаке, магију и пророчанства. Иван Грозни је искрено веровао да му чаробњаци покушавају нанети зло. Други цар из династије Романов, Алексеј Михајлович, плашио се „нечистих сила“ и придржавао се бројних обреда како би се заштитио.
Александар I био је окренут мистицизму, посећивао је спиритистичке сеансе и у Библији тражио судбоносна пророчанства.
Николај II био је фаталиста: веровао је у предзнаке (попут Ходинске трагедије на дан крунисања и пада звезде) и имао велико поверење у „старца“ Григорија Распућина, сматрајући га Божјим изаслаником.