4 мистична места у која су Руси веровали

1. Беловодје

Легенда о земљи где људи живе слободно и без проблема, чувајући веру својих предака, појавила се почетком 18. века. Православље је тамо наводно донео сам апостол Тома. Беловодје је имало своје цркве, па чак и праведног краља. Тамо није било крађе ни убистава, а сам Антихрист није имао моћ над тим местом. Земља је била плодна, упркос суровој клими, имали су злата и драгог камења. Само праведници су могли да дођу до чудесне земље, а она се налазила веома далеко на острвима, а то значи 44 дана путовања кроз Кину до обала океана.

2. Китеж

Легенда о руској Атлантиди појавила се у 17. и 18. веку. Староверски рукопис „Књига глагољског летописаца, написана 6646. септембра у 5 дану“ помиње историју града Китежа. Наводно га је саградио кнез Георгиј Всеволодович, који је путовао рекама и стигао до језера Светлојар. Место га је удивило својом лепотом, и он је овде основао град Китеж. Према рукопису, ратници кана Батија, које су дошле у Рус, уништиле су дивни град и убиле све његове становнике, укључујући и кнеза.
Према другој верзији, град је нестао у водама Светлојара пред очима запањених освајача. Од тада, само они који немају зле мисли у срцу могу га видети и чути звона китешких цркава. Део легенде је истинит. Велики кнез Владимира Јуриј (Георгиј) Всеволодович је стварна особа. Био је унук Јурија Долгоруког, 1238. године се заиста борио са ратницима Батуја и поражен је у бици на реци Сит. Али све остало је измишљотина, и то веома талентована. Па ипак, људи и данас путују у Нижегородску област, где се налази језеро Светлојар, у нади да ће у његовим водама видети златне куполе или чути звуке свечаних појања.

3. Лукоморје

„Зелени храст близу Лукоморја, златни ланац на том храсту“, тако је Александар Пушкин описао острво на крају света у својој бајци „Руслан и Људмила“. Али ево шта је занимљиво: земља са тим именом је заиста постојала и помиње се у руском епу „Повест о походу Игореву“. Тамо је Лукоморје био назив за Северни Азов, из којег су Половци напали Кијевску Русију. У 17. веку, ово име је коришћено на картама за означавање модерне Томске области. А у 19. веку, Николај Карамзин је писао о Лукоморју у својој „Историји руске државе“, мислећи на Север Русије. И наводи легенде везане за њега: тамо у планинама гори ватра чистилишта, локални становници умиру сваке године 27. новембра, на дан Светог Ђурђа, а васкршавају 24. априла. А тамо живе и људи са псећим главама, прекривени животињским крзном.

4. Саниковљева земља

Ово је острво духова, земља вечног пролећа, где су птице одлазиле да зимују како би одгајиле своје потомство. Први пут се помиње 1810. године: трговац Јаков Саников је угледао обрисе непознате земље са високим каменим планинама у области Новосибирских острва у Северном леденом океану. Није било разлога да му се не верује: он је веома добро познавао ова места и открио је неколико острва. Миграција птица је потврдила његове речи. Али доказати да је у праву није било лако: клима није дозвољавала слање експедиција до сада. Било је могуће ослонити се само на запажања. Тек 1937. године, совјетски ледоломац Садко је успео да се што више приближи могућој локацији острва и... није пронашао ништа! Научници су сигурни да се, као и друга острва Новосибирског архипелага, Саниковљева земља састојала од пермафроста и да се временом једноставно отопила. Међутим, легенда о неприступачним топлим земљама остала је у литератури - научник Владимир Обручев написао је авантуристички роман о њиховој потрази, „Саниковљева земља“.