Зашто се виолинисткиња из Боливије преселила у Русију

Пре три године породица музичара се преселила из Боливије у јужни руски град Ростов на Дону. Сада брачни пар Александар Лапич и Касандра Никол Уркиди Хера свира виолину у локалном симфонијском оркестру, а њихов десетогодишњи син свира виолончело у школи за одарену децу.

Александар Лапич је рођен у Ростову, али 1997. године, када је он имао шест година, његов отац је започео посао у Боливији и породица се преселила. 

Упознао је своју будућу супругу још у музичкој школи: „Касандра је годину дана млађа. Живели смо у различитим градовима, али је у јужној Боливији био оркестарски фестивал и то нас је спојило.“

Александар се вратио у Русију да би стекао више музичко образовање, а затим се вратио у Боливију да би радио у оркестру.

Пар се венчао 2014. године у Ростову. „Сви су нам викали: 'Горко! Горко!' Помислила сам: 'Шта то значи?' Онда су нас обасипали новцем. Уопште ми то није сметало“, смеје се Касандра. 

Руски језик и селидба у Русију

„Поред матерњег шпанског, Касандра течно говори енглески, а зна и помало италијански и немачки. Да, имам осетљивији слух што ми вероватно помаже да боље усвајам стране језике“, каже Александар. Али виолинисткиња признаје: руски је веома тежак! Учила га је годину дана на Институту за руски језик. Сада наставља да учи а у томе јој помаже син. 

Породица се преселила у Русију 2022. године. Њихов син је одрастао и био је спреман да крене у школу, па су одлучили да то треба урадити у Русији.

„Живот у Боливији је опасан. Стопа криминала је висока, а отмице су честе: деца се киднапују и држе ради откупа. То је први разлог. Други је тај што је образовање овде много боље. Знали смо да је Гриша музикалан и желели смо да се развија. Данас наш син похађа експериментални музички разред у школи уметности“, каже Касандра.

Због свог егзотичног изгледа Касандру у Ростову понекад доживљавају као да је из Јерменије или Грузије, али она се већ навикла на то. 

Шта је једну Боливијанку изненадило у Русији?

„Боливија је веома бучна: радио трешти, музика трешти, људи разговарају веома емотивно, вичу. Овде је тихо. У почетку је било чудно, али сада се осећам пријатно у овом миру“, каже Касандра.

Како живи један Индијац на Руском Северу?

Такође је искусила различите мирисе и укусе. „Овде сам пробала боршч, харингу, црни хлеб. Све је било веома неочекивано, али укусно.“

Свиђа јој се ширина Ростова: пуно простора, широке улице и поштовање саобраћајних правила. Осећа се безбедно када јој дете иде у школу.

„И ја сам очекивала да ће Ростов имати 'вечиту руску зиму'. Али овде је тако вруће лети! У Ла Пазу [Касандрином родном граду] време је отприлике исто током целе године: 15-18 степени Целзијуса током дана, а ноћу температура може пасти и до -5 степени, јер то је велика надморска висина.“

Како се Касандра променила за ове три године у Русији?

„Открила сам другачију културу, другачију музику — не само класичну, већ све што сам чула око себе. Учила сам о руском року, слушала руски поп, народну музику — све је било веома разноврсно и занимљиво.“

Такође признаје да је управо у Русији научила да проналази равнотежу између бриге о породици и себи.

„Када се жена уда у Боливији, она урони у свакодневни живот и заборави да је жена: престаје да се шминка и дотерује. Рускиње успевају да раде и једно и друго. Имају више самопоуздања и то ми се свиђа.“

Пуна верзија чланка објављена је на руском језику у часопису Нација