Руска црква: трагом Рајевског и Толстојевог Вронског
„Колумнист и путописац који жели да мотивише младе да више размишљају о заборављеној духовности, и старије да прихвате савремену IT технологију. То је начин да будемо ближи једни другима“, тако каже о себи наш данашњи гост, Ненад Бадовинац. Идемо траговима још једног путописа и у потпуности преносимо ауторски текст.
„Након што сам посетио Манастир Ђунис и Манастир Светог Романа на путу сам наишао на дечакa који је возио бицикл средином пута. Показивао је десном руком на десну страну, а мени је било логично да вози средином пута зато што жели да скрене лево. Међутим, као да је имао подсвесну намеру да мене усмери на скретање удесно. Био сам љут на његову неопрезну вожњу, пажљиво сам га заобишао и наставио право. Возио сам полако уживајући у погледима на природне пејзаже моравског краја Србије. Убрзо сам видео путоказ десно према "Цркви Светог Нестора" и "Руској цркви". Прошао сам скретање, али тада ми је кроз мисао прошло како је дечак на бициклу, пре неколико минута, испред мог возила, насред пута показивао руком управо у том правцу. Стао сам, вратио се и скренуо према овим црквама које сам видео на путоказу“.
Убрзо сам стигао до цркве Светог Нестора. Ту сам паркирао и кренуо пешице према оближњем бунару да попијем воде. Бунар је био затворен и затрпан. Недалеко од бунара налазио се велики крст. Кренуо сам према њему и испод крста стајао је натпис да је Савез добровољаца Донбаса подигао споменик Руским добровољцима палим за слободу Србије. На споменику је стајало: "Далеко од руске мајке земље, овде сте пали Ви синови отаџбине. Мирно спавајте руски орлови. Ваш подвиг је свет као што су били и Ваши животи". Поклонио сам се руским добровољцима који су погинули у српско-турском рату 1876. године.
„Након што сам се уз молитву задржао поред крста, вратио сам се у ауто. Наставио сам даље у правцу који ми је показао дечак на бициклу. Стигао сам до "Руске цркве". Када сам изашао из аута и кренуо према њој, био сам изненађен величином њене куполе.
Тако велике куполе храмова виђао сам само у Русији. У дворишту тог храма такође сам приметио споменик руским добровољцима. Касније, у разговору са људима које сам срео у порти цркве сазнао сам да је Спомен-црква Свете Тројице, позната као Руска црква, подигнута на месту страдања руског пуковника, грофа Николаја Рајевског, добровољца у Српско-турском рату 1876. године. Ова Спомен-црква Свете Тројице у Горњем Адровцу код Алексинца, позната је као Руска црква, и представља симбол српско-руског пријатељства као и инспирацију за једно од највећих дела светске књижевности. Наиме, пуковник Николај Рајевски погинуо је 20. августа 1876. године у бици код Горњег Адровца. Имао је само 36 година. Његово тело најпре је сахрањено у порти манастира Светог Романа у Ђунису, а касније су његови посмртни остаци пренети у породичну гробницу у Украјини (тадашњој Руској Империји). Међутим, према предању, његово срце је на његову сопствену жељу остало у Србији. Изградњу саме цркве (завршене 1903. године) финансирала је снаха пуковника Рајевског, грофица Марија Рајевска, док је краљица Наталија Обреновић пружила помоћ у откупу земљишта за изградњу цркве. Лик грофа Алексеја Вронског из Толстојевог романа „Ана Карењина“ често се повезује са личношћу и судбином пуковника Николаја Рајевског“.
„Приметио сам у Руској цркви велику копију Рубљовљеве иконе Свете Тројице, која ме је подсетила на моју посету Третјаковској галерији у Москви и поклоњење пред оригиналном Рубљовљевом иконом. Тако сам, пратећи правац који ми је дечак на бициклу показао руком, стигао до места на које тог дана нисам ни планирао да дођем. Његово скретање постало је, на неки начин, и моје скретање, а поклоњење пред иконом Свете Тројице у Руској цркви имало је за мене посебан значај, подсетивши ме на поклоњење пред оригиналном Рубљовљевом иконом Свете Тројице, коју сам пре неколико година целивао приликом посете Третјаковској галерији у Москви“.
Портал „Прозор у Русију“ се срдачно захваљује Ненаду Бадовинцу на сарадњи!