Моја Русија: Царска породица Романов

„Русија је земља бескрајних пространстава, богатог културног наслеђа и за мене врло интересантних неоткривених духовних богатстава. Уобичајеним путописним истраживањем требале би ми деценије да упознам Русију.
Тражио сам начин да доживим руски народ и руску православну духовност о којој се не може прочитати у књигама већ која се искључиво може доживети тамо, на тлу Русије. Истраживајући управо ове теме, дошао сам до времена у којем је живео последњи Руски цар, император и мученик, Свети Николај II Романов. Једно од мојих истраживачких путовања било је намењено да упознам посебан део руске душе - Царску Русију.

Возио сам се из Москве према најисточнијем одредишту где сам икада био. То је манастир Дивјево који се налази око 300 км источно од Москве. У овом манастиру налазе се мошти Св. Серафима Саровског и чудотворна Богородичина икона «Умиљеније». Када сам посетио ово место, тада се прослављало 300 година од оснивања манастира Дивјево, 150 година од монашења Светог Серафима Саровског и 15 година како су мошти Св. Серафима пренете у овај манастир. Сазнао сам тада да је овај Свети манастир посећивао и Цар Николај II Романов, који је прихватио одлуку Светог Синода о канонизацији Светог Серафима Саровског. У августу 1903. године са супругом и четири кћери – Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом, Цар Николај је учествовао у свенародној прослави. Тада је заједно са осталим члановима царског дома носио Серафимов кивот. Током свечаности су му предали писмо које је Свети Серафим Саровски наменио оном Цару који ће га прославити. Писмо је било пророчанство о будућности Романова: Када га је Цар Николај II прочитао, изгледао је блед, али одлучан. Сви су тада знали за пророчанство Светог Серафима Саровског: "Цара који ме прослави – ја ћу прославити".

Када сам неколико дана касније стигао у Псково-печерској лавру, радовао сам се могућем сусрету са Александром Воронцовим који овде често долази. Александар је човек о којем ми је причао мој духовни отац, сада блаженопочивши архимандрит Гаврило Вучковић. Прочитао сам и текст о његовом боравку у чеченском заробљеништву, у којем је био од 1995. године до 2000. године. У том периоду неколико пута су га стрељали, пар пута и на Васкрс, пуцајући директно у њега. Преживео је борбе прса у прса. Кад га је у јами пронашла руска војска, био је умотан у врећу. Хранио се куглицама од глине које би прекрстио и појео. Каже да је преживео љубећи крстић којег је носио око врата. Александар је говорио: "Господе Исусе Христе мој предивни, ако је срцу Твом угодно, ја ћу поживети још мало". Чечени су репетирали, али није било пуцња, мењали шанжере и опет ништа, мењали и аутомате, али опет ништа. Када су га питали како је преживео све то, Александар је рекао: "Гледао сам у небо из оне своје рупе и тражио свог Спаситеља. Плакао сам и тражио свог Бога, а сада се ја умивам Његовим рукама".  Тражио сам Александра у Псково-печерској лаври, хтео сам да му оставим иконицу Пресвете Богородице Лепавинске, јер као што је њега спасио крстић којег је носио, тако је чудотворна икона Богородице Лепавинске током рата у мом родном крају, такође спашавала људе од ратних дешавања.

Сличну судбину само са мученичком кончином доживо је и руски император Николај II Романов и његова породица. По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 17. јула 1918. у Јекатаринбургу у приземљу Ипатијевог дома, стрељана је Царска Породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Бољшевици су пуцали из револвера, немилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Многи су се сетили речи Светог Авеља Затворника, који је још Павлу I Романову прорекао шта ће бити с његовом лозом. Свети Авељ је последњег руског цара видео као жртву која ће бити принета за очишћење руског народа. Митрополит московски Макарије имао је 1917. виђење Цара Николаја II који од Господа Исуса Христа прима и испија чашу страдања намењену Русији, после чега се чује глас: "Цар је народну кривицу узео на себе, и Русима је опроштено".

Моја душа је премлада да би могла да објасни последице које остављају Света места на људе који се занимају за Небеско царство овде на земљи. Схватам само да посета Светим местима може да пробуди у људима могућност да боље разумемо свет око нас и људе који нас окружују.

Када сам стигао у Петроград, овај царски град је остављао доживљај вечнога дана. У том делу године сунце је било на северној хемисфери, и овде као да и не залази. Недалеко од Петрограда упознао сам Царску Русију у граду Петерхоф. То је град са око 75.000 становника који се налази недалеко од Петрограда. У самом граду, налази се и дворац Петерхоф који заузима комплекс паркова и палата на површини од око 600 хектара на којима је саграђена летња резиденција Цара Петра Великог.

 У близини се налази комплекс Царског села у којој је живела Царска породица Романових. Целу летњу резденцију окружује Катаринин парк с декоративним павиљонима и галеријама. У срцу Катарининог парка је Александровски дворац. Овде је и последњи међу њима, Цар Николај II Романов, столовао и одатле је као заточеник одведен у Сибир. Његова владавина је уско везана са Светом Русијом коју сам имао прилику да доживим. Управо се у лаврама, подземиним пештарама и уз мошти многобројних светитеља препознаје духовна снага која је била неопходна Руским царевима при вођењу великог Руског царства.

Царска Русија имала је престо културе и уметности овде у Петрограду, град који се најлакше упознаје пловидбом његовом реком Невом. Било је око десет увече, када смо се упутили на обале реке Неве. Током чувених Петроградских „Белих ноћи“, возећи се по многобројним каналима Петроградске Неве са брода сам посматрао архитектуру града и њене грађане који одушевљено дочекују многобројне туристе који посећују њихов град. Возио сам се каналима и тако пролазио поред градских паркова, прометних улица и стамбених зграда. Обасјавала ме је ноћна расвета, али се она испреплитала пре свега са залазећим сунцем. Пловећи, пратили сам прекрасне пејзаже животних прича људи који живе поред реке и на реци. Чини се да је савремена прича ових људи неодвојива од Руске царевине. Они припадају другој генерација људи, али сви они носе гене својих предака који су били део Православног Руског царства. Сваким треном пловидбе Невом све сам сигурнији да доживљавам духовни живот, јер ово што сам на Неви доживео не може да нестане, чини се као да ће живети вечно.

Када сам дошао на Смоленско гробље имао сам проблем да се одмах оријентишем према капели посвећеној Светој Ксенији. Окруживали су ме надгробни споменици одавно упокојених људи. Наставио сам према капелици. Није била велика гужва, јер сам дошао у најбољем делу дана. У реду на поклоњење гробу Свете Ксеније некада се чека сатима, а сада је било свега двадесетак људи. Присуствовао сам миропомазању и читању акатиста Светој Ксенији. 

Најзначајнији део Царске породице Романових налази се у самом средишту Петрограда. У зимском дворцу – Ермитаж, који својом површином надмашује све светске музеје. Свака од 1000 соба колико их има у овом комплеску музеја приказује узвишени укус. Његова огромна збирка изложена је у 6 зграда на обали реке Неве. Посетом Ермитажу, ушао сам у једно од најраскошнијих светских музеја. Улашао сам на посед Руске царске породице. Препустио сам се неописиво богатој уметности прошлих времена. Доживео сам уметност осликану на зидовима у облику уметности руске архитектуре. Чинило ми се тада да сам у свакој просторији поред изложбених предмета сусрео дворјане Царског двора. Како су ми се приближавали, истовремено су и пролазили поред мене. Били су отмено обучени. Жене су имале раскошне хаљине, такође и мушкарци били су обучени у посебно грандиозна одела. Видео сам их као кроз маглу, али били су ми довољно јасни и препознао сам да долазе из прошлих времена када су по овим дворанама шетали дворјани Царског двора Романов. Величанствен призор прошлих Царских времена у Ермитажу обележио је свети и царски део вечне Руске душе. Лепоти унутрашњости овог музеја допустио сам да утиче на мене.

Свако ко прође светим местима Русије и дође овде те послуша своје емоције и преда се лепоти овог музеја, имаће прилику доживети Царску Русију. Прошао сам већину просторија овог дворца, пропутовао кроз време, видео предмете који су украшавали царски двор, њихову сврху и њихов једини циљ, а то је да буду украс нашег света. Украшена лепота која се овде налази, има циљ да тихо, снагом Свете Русије изолује тугу и депресију која побеђује данашњег човека. Нематеријално наследство Царске породице Романових, управо је емоција мистично уткана у све народе који препознају значај последњег Руског императора и мученика Николаја II Романова. Полако , током боравка у Русији, Руско царство се усељавало у моје срце, а онда ме изненада усмерило далеко од Петрограда, ка Москви.

Пре него сам напустио царску Русију, стигао сам у Москву. Овде сам могао да саберем утиске мог другог истраживачког путовања Царском Русијом и само на мени својствен начин поздравио сам се са Светом и царском Русијом. У једном моменту мог упознавања Москвом, требао сам прећи улицу да би дошао до Третјаковске галерије, која ми је била неприметна све док у споредним московским улицама нисам случајно наишао на девојку Веру. Њу сам питао да ме може усмерити ка галерији? Када је чула да сам из Србије, Вера се обрадовала и обратила се оцу и тада рекла: "Тата, тата он је из Србије".

Када сам ушао у галерију, сишао сам у приземне просторије и стао испред велике иконе Свете Тројице, коју је насликао Андреј Рубљов. Чувају је у посебно опремљеном ормару. На икони је насликан Онај који је био, који Јесте, и који ће бити. Видео сам на икони како у безвременој вечности Света Тројица проналази начин да се приближи људима. Човек бира између стварања и уништења, између добра и зла, а Он, наш Небески Отац стрпљиво чека да одаберемо пут властитог покајања. Икона на којој су Света Тројица приступам са пажњом, али и помало неодговорно. Како бих што боље приметио појединости на икони остао сам уз њу дуже време. Поред иконе могуће је нашим несавршеним чулима осетити Онога Који нам је дао живот. Ипак , без обзира што Га не можемо сместити у наш ограничени ум, ми Му Благодаримо за живот који нам је дао. Гледајући Рубљову представу Свете Тројице, сећања ме воде поново на путовање Русијом, кроз које сам упознао Свету и Царску Русију, кроз сва Света места која сам прошао, све до мистичних сусрета са Царском породицом, која у Русији и даље живи у Руском народу. У том тренутку, испред Рубљове иконе Свете Тројице, и ја сам као и онај дечак у Сергијевој Лаври, молио Господа за повратак никада заборављеног Руског Царства које овде у Русији народ са нестрпљењем очекује уз велико поштовање према Светој Царској породици Романов.

Благодарим последњој Царској породици Романови, који су ме „позвали“ да посетим и тако доживим Свету и Царску Русију, Руски народ, да упознам њихову културу и историју, и за мене и даље мистичну Руску Православну духовности."

Портал „Прозор у Русију“ се срдачно захваљује Ненаду Бадовинцу на сарадњи!