Шта значи израз „попасть пальцем в небо“?
Замислите да вам неко постави незгодно питање, а ви, не знајући одговор, кажете прво што вам падне на памет — и погрешите. Управо се на такву ситуацију односи овај израз.
У древна времена, небо се сматрало чврстом куполом, окачено изнад површине земље, преко које су се кретали сунце, месец и богови. Људи су веровали да се небо може додирнути. Зато је покрет руком, учињен насумице према небу, постао симбол покушаја да се досегне нешто недостижно.
Речник дефинише овај израз као убости прстом у само средиште неба („попасть пальцем в небо в самую середку”). То значи да је неко рекао нешто што није на месту или показао недостатак проницљивости.
У руској књижевности овај израз често се користио како би се нагласило да је неки јунак говорио напамет и погрешио. Понекад, међутим, има и ироничан призвук: одговор дат без икаквог размишљања испостави се као тачан. Тако један од ликова у циклусу есеја „Ситнице живота“ Михаила Салтикова-Шчедрина каже својим саговорницима:
„Итак, не будемте парить в эмпиреях, ибо рискуем попасть пальцем в небо; но не будем и чересчур принижаться, ибо рискуем попасть в лужу.
(Не заносимо се, дакле, сувише високо, јер бисмо могли да убодемо прстом у небо; али немојмо ни сувише ниско падати, јер бисмо могли да нагазимо у бару).“
