Како доручковати „до ждраловa“ и не напити се „до петлова“?
Чувени ресторан „Словенски базар“, смештен у срцу Москве, био је познат међу познаваоцима раскошних гозби због својих оброка „до ждралова“.
То се одвијало овако: бучно друштво би се окупило на касном доручку, рецимо, да прослави успешан посао. Понекад би ова окупљања трајала до три сата поподне: шампањац, ликери и друга пића текли су као река. Све док не би дошло време за „ждралове“. Гост који би се почастио коњаком у посебном кристалном декантеру украшеном ждраловима и платио 50 рубаља (што је еквивалент неколико месечних плата учитеља тада) могао је да задржи посуду за себе. Неки су чак организовали такмичења ко може да сакупи највише „ждралова“: један редован гост је имао чак седам.
Међутим, биле су познате и друге „птичје“ гозбе. У неким кафанама, гости су пили... „док петао не закукуриче!“ И овде није била битна само количина која се конзумира, већ и дизајн стакленог посуђа. Вотка се служила у посебном декантеру, унутар којег је била постављена фигурица петла. Течност је стварала илузију да је птица унутра прилично велика. Чашица за чашицом, декантер се празнио док није остало ништа осим стаклене фигурице. То се звало „напијати се док петао не закукуриче“. Обично се ту завршавало пиће, а заправо и само окупљање.
