GW2RU
☰
GW2RU
✕

Зашто је Михаил Ломоносов велики научник?

Портрет научника Михаила В. Ломоносова (1711–1765), почетак 19. века. Налази се у збирци Министарства културе Руске Федерације, Москва.
Fine Art Images/Heritage Images/Getty Images / Getty Images
Рођен у скромној породици на руском северу, пешице је кренуо у Москву у потрази за знањем и постао један од првих руских научника светског угледа.

Будући научник и друштвени делатник рођен је у селу Мишанинскаја, на руском северу. Његов отац, сељак, био је слободан човек и прилично имућан, а бавио се риболовом на мору. Мајка му је била кћерка свештеника и управо је она научила дечака да чита и пише. Ломоносов је читао све до чега је могао да дође. У почетку су то биле црквене књиге и књиге које је позајмљивао од суседа. У потрази за дубљим знањем, чак се придружио староверцима и њиховој школи, али је убрзо напустио.

Портрет научника Михаила В. Ломоносова (1711–1765), почетак 19. века. Налази се у збирци Министарства културе Руске Федерације, Москва.
Fine Art Images/Heritage Images/Getty Images

Када је имао 19 година, отац је одлучио да га ожени кћерком једног имућног човека из Коле — места које је у то време било потпуно одсечено од света. Такав брак значио би крај сваке могућности за даље образовање и напредовање. Да би избегао ту судбину, Ломоносов је позајмио новац, подмитио службеника како би добио путну исправу, без које се у Русији није могло путовати, и придружио се каравану запрега натоварених рибом, који је кренуо из Архангелске губерније. Неколико недеља пешачио је до Москве, где се уписао на Словенско-грчко-латинску академију. Притом је морао да прибегне превари и представи се као племићки син. Веома брзо је надокнадио пропуштено градиво и постао одличан ученик, иако је живео у крајњој беди, издржавајући се од веома скромне стипендије.

Године 1735. понуђено му је да пређе у Санкт Петербург, на Академију наука. Тамо је учио немачки језик, основе физике и хемије, а потом је изабран за даље усавршавање из минералогије у Немачкој. Три године провео је у Марбургу, под руководством једног од најугледнијих европских научника и педагога тог времена, Кристијана Волфа.

Допринос природним наукама

Годину дана пре смрти, 1765. године, Ломоносов је саставио преглед својих научних достигнућа из области природних наука, написан на латинском језику. Ево шта је, између осталог, издвојио као свој допринос.

Портрет Михаила Васиљевича Ломоносова (1711–1765). Илустрација из књиге „Есеји о Русији”. 1840. Вадим Васиљевич Пасек (1807–1842). Литографију израдио Кирстен. (Фото: Photobureau/Universal History Archive/Universal Images Group путем Getty Images)
Universal History Archive/Getty Images

Написао је рад „Размишљања о узроцима топлоте и хладноће“, у којем је заступао кинетичку теорију топлоте. Према њој, температура тела зависи од брзине кретања честица од којих је оно састављено. У 18. веку, па и касније, многи су веровали да постоји посебна материја — топлотна супстанца, односно флуид који изазива загревање. Међутим, његово објашњење показало се исправним.

Написао је и расправу о узроцима еластичности ваздуха, бавио се теоријом раствора и металургијом. Његов уџбеник из металургије представљао је значајан искорак у светским научним оквирима. Проучавао је старост и грађу Земљине коре, описивао континенте и покушавао да израчуна старост Земље, проценивши је на 400.000 година.

Царица Катарина II у посети научнику Михаилу Ломоносову, 1884. Приватна збирка. Уметник Фјодоров, Иван Кузмич.
Fine Art Images/Heritage Images/Getty Images

Истраживање електрицитета. Од четрдесетих година 18. века његов пријатељ и сарадник био је Георг Рихман. Заједно су спроводили огледе из области топлоте, хладноће и проучавања олуја. Ломоносов је био изузетан теоретичар, док је Рихман био врстан експериментатор и математичар. Ломоносов је даље развио Франклинове идеје о електричној природи поларне светлости. Заједно су осмислили такозване „громовне машине“, помоћу којих су проучавали наелектрисање предмета током грмљавинских олуја. Почетком педесетих година 18. века, током једног таквог огледа, Рихман је погинуо од удара грома.

Трагична смрт Рихмана
Public domain

У раду „О пореклу боја и броју боја“ Ломоносов је даље развио идеје Декарта и Мариота, издвојивши три основне боје: црвену, жуту и плаву. Заступао је таласну теорију светлости, коју је развио Хајгенс, а којој се супротстављала Њутнова корпускуларна теорија. Како се временом показало, у одређеном смислу били су у праву и једни и други. У свом делу „Расправа о већој тачности морског пута“, размишљао је о томе да сила гравитације флуктуира и да се те флуктуације могу мерити и користити за оријентацију у простору.

Ломоносов је, заједно са Лавоазјеом (али независно један од другог), доказао важење закона о одржању материје.

Једно од његових најзначајнијих достигнућа било је откриће атмосфере Венере. О томе је одржао предавање на Академији наука, изневши чак и претпоставку да на тој планети постоји разуман живот. Научници су тек у 20. веку потврдили да Венера заиста има атмосферу.

„Три штиля“ и Московски универзитет

Величина овог научника није се огледала само у природним наукама. Имао је кључну улогу у обликовању савременог руског књижевног језика. Написао је прву целовиту научну „Руску граматику“ (1755), ослањајући се на живи говорни језик. Његова теорија „три штиля“ допринела је уређивању књижевног израза, а сам је био аутор чувених ода и песама.

Public domain

Ломоносов је био први руски научник који је постао равноправан учесник међународних научних расправа. Са европским колегама полемисао је, слагао се и сарађивао као равноправан саговорник. Имао је сопствени научни став и често долазио до закључака који су претходили открићима његових савременика.

Можда је његово најпознатије дело у Русији оснивање Московског универзитета 1755. године. Ломоносов није само предложио његово оснивање већ је израдио и детаљан план за стварање образовне установе доступне даровитим студентима различитог друштвеног порекла. Данас је то један од водећих универзитета у земљи, који носи његово име.