Како је у СССР-у настао атомски сат
У Институту за метрологију времена и простора тада је израђена прва државна еталонска мера времена и учестаности. За мерење времена почела су да се користе правилна осцилациона кретања атома, чиме је Совјетски Савез прешао на „атомско време“. Еталон је израђен 1964. године.
До тада се тачно време проверавало помоћу часовника са клатном. Дежурни службеник је путем телефонске линије јављао сигнал радијској станици, одакле се емитовао програм, а тамо би телеграфским кључем давали звучни сигнал. Међутим, такав систем није био сасвим прецизан.
Атомски часовници, вишеструко прецизнији од дотадашњих, нису били потребни само у свакодневном животу. Посебна служба јединственог и високо прецизног времена, основана при совјетском институту, у почетку их је развијала за потребе оружаних снага. Били су неопходни у ваздухопловству и навигацији, радио и телевизијском емитовању, средствима везе — свуда где су важни и најмањи делови секунде. Еталонска мера, настала 1964. године, омогућавала је да се добије и сачува тачна вредност атомске секунде и атомске временске скале. Заснивала се на квантномеханичким водоничним генераторима и групи високопрецизних кварцних часовника.
Главни конструктор атомског часовника био је научник Сергеј Пушкин. Уређај је заузимао неколико просторија, укупне површине око 1.000 квадратних метара, у којима су се одржавали стална температура, влажност ваздуха и јачина магнетног поља. Зграда у којој се налазио била је подигнута на темељу отпорном на земљотресе. Три године касније, атомски сат је и званично одобрен. Сигнали радио-станица Државне службе за време и учестаност усклађени су са међународном временском скалом 1972. године.
Совјетски атомски часовници сматрају се једним од најпрецизнијих мерних уређаја на свету. Њихова грешка је изузетно мала: свега једна секунда на 500.000 година, под условом да се овај технолошки подвиг не проверава и додатно подешава.
